Naša književnost

у Троје са Прења 19

би, — седе чланови штаба дивизије и довршавају планове. Уска глава команданта, с профињено интелектуалним лицем упркос црним ратничким (брковима, нагнута је над мапу, а на његовом упорно замишљеном, но ипак помало уморном и од пролећа растресеном лицу као да се огледају битке које ће се сутра бити. Телефонске жице и антене радио-станице, скривене у раскошном шипражју, одржавају сталну везу с нашим јединицама, с руководећим можданим центром н с читавим непобедивим телом наше војске. Но поред њих стижу и одлазе и живе поруке. Зарумењени и ознојени, али увек у покрету, долазе и одлазе курири, као оне шеве што узлећу и слећу уз радосну поруку. Одолели смо четвртој непријатељској офанзиви, осујетили све немачке планове, а сада наша војска у пуном офанзивном замаху сатире пред собом италијанске и четничке снаге.

Стресајући помало своје витко, филигранско тело и жмиркајући црним продорним очима на сунцу, командант прилази моме крошњатом шатору, где је редакција дивизијског весника. Корачајући брзо, енергично, као увек, он баци летимични поглед на моју бележницу у коју сам уписивао утиске, и направи подругљиво лице, на коме се, међутим, огледала прикривена завист што не може и он да се за сатдва препусти пролећу и бележници. Но он је војник, легендарни командант, — а то значи многа одрицања и самосавлађивања, непрестану напрегнутост мисли и воље. Узгред ми је добацио да је италијански гарнизон у Фочи блокиран с обе стране реке.

Одоздо, од дрвене кућице где је обноћ боравио штаб, пењала се једна витка девојка у униформи, чији крхки стас се лелујао као пролећни изданак, а бујна црна коса лепршала као раскошна крошња на тој виткој стабљици. Командант је надвио длан над очи, и рекао својим неслужбеним, немарно-строгим гласом помало кроз нос: „То долази Зага. Треба да се састане са Јагошем.“ И лицем му се разлила нека нежност, јер је Зага тако пролетње деловала, и јер је она другарица његовог доброг пријатеља, с ким се дуго није видела. А можда се сетио и своје другарице, такође витке и крхке, али плаве, од које већ годину и по дана није имао вести, а коју је стално неодређено очекивао.

Зага је села у хлад букве, да одахне од пута. Као и све партизанке, правила се да јој је свеједно је ли јој друг већ стигао. Командант ју је мало пропиткивао неким полуподругљивим-полунежним тоном, каквим је говорио само с неким најближим пријатељима. Девојка је наслонила главу на дрво и почела да прича о својим Банијцима, с којима је прошла четврту офанзиву. Била је то тужна прича о неустрашивим борцима Баније, који су први осетили налет таласа четврте офанзиве, већ уморни дошли у састав главнина да учествују у општим операцијама, а ненавикли на напоре, оскудевања и глад на своме богатом терену где им је народ давао све од себе, — били најнеотпорнији део наше војске, претрпели највише губитака, и најзад