Naša književnost

| | | | |

И Ме:

_ Троје са Прења 7: 5 - | 21

не црне очи, тако истакнуте на мршавом уском лицу, час их затварајући као да хоће јаче да дочара прошло виђење, испричала ми је:

„.-Спуштали смо се у долину Идбара, као у неки котао у коме кључа хучна планинска река. Пред нама се дизао громадни масив Прења, прошаран снегом, са тамно-зеленим четинарима, некако туробно претећи. Кад пређемо Идбар, ту чаробну границу иза које треба да настане сигурност и тишина, како су нам казали, — хоћемо ли морати да се пењемо на тај тмурни зид са проседим прамењем 2

Знали смо да је претходница већ очистила терен далеко пред нама до Невесиња, разбијајући италијанска и четничка упоришта, да је заштитница зауставила надирање Немаца, а Борачко Језеро нас чека са својом дивном тишином, својим чаробним огледалом.

Бескрајна колона рањеника и болесника котрљала се низ стрмо брдо као тешка, мутна бујица кад се топи снег. Спотичу се коњи, батргају пешаци, клецају носиоци рањеника под носилима. Дозиви, узвици, па и пригушене псовке испуњавају ноћ, уз страшну грмљавину нечега што се непрекидно руши доле, — а мрак те ноћи избушен је многим ватрама крај пута, нарочито у долини пламти као у неком раскошном илуминираном граду. Крај ватара седе, шћућурени, или леже скупљени ликови, с бескрајно уморним но на све спремним изразом на мршавом лицу, обасјаном црвеним одблесцима пламена.

Прегазили смо Идбар, — сада смо „с оне стране“. Је ли сад почело нешто новог Пред кућама неког села тиска. Гомила ликова остала би ту где се нашла. Но треба ићи даље. Водича нема, село је четничко, мушкарци су се разбежали, а жене се закључале и вриште као да их неко коље. Колона је прекинута, они предњи су одмакли, | а знакова нема. Пред нама се испречио огромни планински масив, који одавде, у мраку, изгледа као један једини неприступачни зид, иако се планина простире у ступњевима, а међу њима воде за нас незнани путеви.

Испред једне куће, подаље од ватре која је већ била окупирана, спазила сам жену у градској одећи, мршаву, дрхтаву, а уз њу се шћућурило дете, које као да ју је храбрило. Биле су некако беспомоћне и осамљене, јадне, те две фигуре, и морала сам да им приђем. Жена ме је погледала апатичним погледом круџних очију на бледом, помодрелом лицу. Мора да је пре ових напора била врло лепа. Девојчица по-. ред ње била је обучена у кратку хаљиницу и зимски капутић, као да је недавно пошла из удобне дечје собе на градски тротоар.

Почеле смо разговор. Жена је помало одговарала, као да јој тешко пада изрећи ма и неколико речи, но девојчица се живахно одазивала, трепћући радознало и паметно својим детињим плавим очицама. За њено биће од шест година, измучено повлачењем, маршем, хладноћом и гладовањем, ови догађаји су ипак били нешто велико, 0 чему се може с узбуђењем разговарати. у