Naša književnost

44 Наша књижевност _

месту Лењин исказује да је „Толстојевско непротивљење злу било 03-

биљан узрок пораза прве револуционарне кампање“. Данас, када је Ок-

тобарска револуција у опреци са ставом Толстоја као мислиоца и верског проповедника решила моћно, суверено и животно оно што је могло узроковати његове патничке душевне кризе и када је отпор према фашизму показао јасно и на очиглед целом свету да отпор према злу мора бити и те како борбен и активан, остала су наму „Васкрсењу ' изнад његове филозофије, оне ванредне реалистичке слике трагедије и комедије суђења и правде у царистичкој Русији. Такође и у „Живом лешу“ данас нам је онај болни, самоубилачки Феђа Протасов декадент и анахроничан тип, а онај гест додавања револвера на суду који је некад глорификован као узвишени акт пријатељства: анархистичан и малодушан. Но оно што нас још увек задивљује у том делу, то је реалистички, верно и врло живо дат оквир грађанске породице у коме Феђа Протасов не може да нађе животну истину, ни мир и склад за своју психичку, духовну и моралну осетљивост. Јунаци Толстојевих дела жедно траже истину, траже је и по цену свога личнога живота. То жедно и страсно тражење истине и жудња да се изнађе вредност човека у складу са природом, то су и основне карактеристике руске класике. Кадгод се помене живст и човек у руској класици, увек се стави знак питања, а испод тога знака као крвавог амблема духа, вихоре унутрашња потресна раздирања попут орла који кљује прометејски џигерицу да се до одговора дође.

Интересантне су жене у делима руских класика. Оне су толико упечатљиве да их дуго памтимо и носимо у себи. Не можемо 3а60равити Пушкинову Татјану, њену нежну и лирску појаву, унутрашње девојачке грознице и њена сањарења над књигом. Њен крик рањеног срца, то је крик рањеног галеба на плавој пучини живота. Нити можемо заборавати ону дивљакушу у „Јунаку нашег доба“ Љермонтова, ону лепотицу са Кавказа која као да је понела у својој природи дах неприступачних планина из којих стреловито засијају два пламена црна ока, Девојке код Тургењева живе под опсесијом унутрашњег живота као зачаране. То им даје драж тајне и нечег дивљег, особеног, индивидуално особењачког. Оне су као срне с ватром у срцу и очима и прну као птице изненадно из живота онога кога воле. Њихов унутрашњи живот је за се, само њихов. Због тога су загонетне и због тога муче тек по одласку. Остаје дуго у срцу онога кога воли шум дивљачи коју је уплашио пуцањ стварности. Код Тургењева жене су моменти у природи, у животу човековом и његовој судбини. Моменти лирски, сензибилни, визије.

Код Достојевског жене су природе чудесне, с дубоко и богато развијеним унутрашњим животом. Достојевски је нарочито анализирао психолошки комплекс код својих особењачких јунакиња: експло. зивност, виолентност, противречност поступака, сложеност и изукрштаност психе, нарочито страственост природе. Његове Настасје и