Naša književnost

72 зе Наша књижевност

ним књигама православне цркве. Те године је Орфелин објавио у Млецима буквар у коме је било текстова и у „гражданској кирилици“ Петра Великога. Отада су српске књиге и језиком и азбуком врло сличне руским књигама.

С еволуцијом књижевнога језика и утицајима великих народа мења се облик и суштина наше књижевности. Рукописане „староставнике“ сасвим потискују штампане књиге. Пред само Доситејево рођење појавила се на свет прва књига нове српске књижевности: Жефаровићева „Стематографија“ (1741), а после ње долазе монографије, часописи и новине, песме, романи, — књиге у сасвим савременом смислу те речи.

Осамнаести век дао је прве модерне писце наше књижевности: Јована Рајића, који је својом историјом Јужних Словена проширио видике и обележио тежње за неколико будућих столећа; Доситеја, кога не треба доказивати. Дао је и пионире као што су Павле Јулинац и Емануило Јанковић, први преводиоци савремених књига са запада.

Књижевни родови, стил, теме и проблеми, све је ново другојачије него дотада; и то ново, то су почеци онога што се збива и ствара у нашој књижевности.

У осамнаестом веку јавља се и развија и савремено сликарство по западном узору. Наши сликари престају бити зоографи. Као књижевност, и сликарство сведочи колике су дубоке и основне промене догодиле у нашој култури у осамнаестом веку.

П

Кад изузмемо црногорскога владику Василија Петровића, писца првога историскога дела нове српске књижевности, сви су наши писци осамнаестога века из аустриског царства, и то готово сви из „прека“, тадашње јужне Угарске, тј. данашње Војводине и њене околине. Оно што се данас зове Војводина, само је осека после велике плиме нашега народа по Угарској од Будима до Оршаве. То сведоче још и данас архитектонски сјајно решене цркве с олтарима знатне уметничке вредности и градске архиве, које говоре о српским колонијама од Мишколца до Темишвара.

На том богатом тлу, живот нашега народа није престајао ни кад су Турци, после мохачке битке 1526, узели Угарску; напротив, појачао се, да се још више оснажи после турскога устука код Беча 1683. | Слабо насељену, али добру земљу, испресецану мочварама, исушили су и учинили је плодном српски старинци и насељеници. Из сељачке масе диференцирали су се сталежи: занатлија и трговац, официр и племић, свештеник и адвокат, Испрва једини становници, они су очували своју снагу и кад су се међу њих почели насељавати Немци и други народи. Срби у јужној Угарској нису били отпаци и одломци