Naša književnost

Наша књижевност

Узми и кад не дају, а камо ли кад дају. — „А донесе ли, господин Мићо, и коју руску конзервуг Чујем да већ стижу до Београда, и да су фине.“ — Господин Мића изви врат да из нарочитог угла омера госпа Сару. „Море, море! Врдаш ли ти то у лево, или се само шалиш> Притегни језик. Наши тек што нису ту, па ћеш да одговараш за сваку луду реч, 'оћеш, богами! Каква руска консерва у Београду! Јеси ли ти при паметиг2... Причувај се да не дођеш пред суд са којег се више нећеш вратити да једеш консерве. Ја ти кажем.“ Са прага, господин Мића се полувраћа. „Слушај, кад повечераш, баци на оно моје имање уз Дунав, на она два имања. Чујем да га наполичари већ деле, а мене вешају. Види, богати, у карту да ли је већ близу време да сваки опет дође на своје место, ја на своје, а наполичари на своје.“

Приметише у нашем блоку једнога дана да Мандарићи, кад свирне, иду у сасвим другом правцу. Мандарићка тражила и нашла: једну подубоку, завојиту пећиницу, таман за њу и за њеног мужа, за кера и за хармонику. „Само, молим те, Васо, никоме ни речи. Да ми уђе неки баксуз с фамилијом, и ја ни крива ни дужна да страдам.“ „Ништа не бригај, знам ја што ти не знаш, и не разумеш. Има предестинираних индивидуа, и сачувај Боже, наћи се с њима заједно у часу опасности. Али одадоше тајну Немци, кад су негде наблизу почели да буше и руше, и озиђују велико склониште, за војску и за грађанство, кажу. Цена Мандарићкиној пећини потпуно паде. Пећина сама је била предестинирана да буде разваљена. МИ господин Мића се сад заинтересовао за добро склониште близу свога стана. „Ђаво ће их знати! Могу и ноћу, Ено Ниш, мајку им енглеску и американску, пропаде ми тамо толика вуна. ИМ стаде господин Мића тражити везе тамо при градњи. Немачки војник дигао два прста у вис, и дописао у ваздуху још три нуле. „Цалн.“ — „А, двадесет хиљада динара за рад и материјал, и право да склањам. Врло добро! Ево одмах готовина, ево!“ Господин Мића пружа новац, и прелази на немачки: „Сирене, хоп мајдан, танке шен, ол рајт.“ Склониште још није ни готово, али већ је постало и амајлија и последња мода; сви беже у њега, преко степеница преко којих се већ неколико њих стрмекнуло и раскрвавило. МИ Мандарићи су се пребацили, вештином. Други, уз извесне своте новаца. Неки сиромашни, по доброти и заузимању го: сподин-Миће. Кад год у склониште дође, понесе бонбона за децу: „Да их је мање страх, кукавчићи.“ Господин Мића је уопште много омекшао откад је у центру вароши, на улици, доживео звиждуке бомби. „Нисам, да кажете, сасвим кукавица, али кад оно чудо зазвижди и узме пут, дрхћем као у грозници. Дум! Дум-дум-дум! Мићо, велим сам себи, смрт гледаш! Мићо, човек није ништа! Мићо, држи се, сети се како се боре они наши лафови у шуми! Дум! Мићо, плацевс и њиве купујеш и продајеш, а живот не можеш купити, смрт не можеш продати.. Једва остадох жив, госпа Наталија!.. А што ви, госпа Наталија, не долазите у наше склониште» Ја ћу проговорити за

ои

це.

арени тајанн

наук