Naša književnost

' | ! |

Записи из рата

купује, а једнако говори „пардон“ док господи препродаје, побожно клечи. И као што заљубљени не опазе да је воз изашао из тунела, и да влада светлост, Анка не осети да је све прошло, и морају да је дижу. Већина осталих се скамени, крха хладне прсте, ћути, одбројава тренутке. Гледамо у тестеру и у ногаре и завидимо им што нису људи.

Руси напредују у Румунији! Подрумаши се стали разређивати. селе се, беже из Београда. Господин Мића умирује: „Ама људи, куда ћете ко у маглу. Јављено је из Енглеске: Руси не смеју у Србију. Такав је договор са нашима у шуми“. Не помаже. Товаре се кола, путује се. Једни у села; једни у градове у унутрашњости; једни, као пред Русе, низ Дунав; једни на периферију Београда, која ће ускоро затим бити жестоко бомбардована; једни на периферију између две фабрике са великим оџацима, и које пуном паром раде за Немце дању и ноћу. Прича неко од тих склоњених под фабрике: „Ноћи су свирепе. Машине сваки час са друкчијим звучањем раде, и никада не знамо шта управо хуји, бобоће, шапће, зуји, бректи, тутњара. Одједаред, јасно, мотор, авион, англосаксонски, мрачан, високо, мили. Па други, пролети као стрела, има малу светиљку. Патроле2 Па онда ракета. Чијаг Зашто2г Па онда тишина, увек претсмртна тишина. Па опет све изнова, и тако до зоре. Човек живи као испод вешала са омчом на готовс. |

Руси напредују силно! Они с Дунава беже натраг у Београд. Једна породица полази за Гроцку. „Зар тамо» — „Руси не смеју у Београд, а у Гроцкој има грожђа, има дрва, презимићемо.“ Узбудио се и господин Мића, али се пред народом држи. „Још само мало. Све ће добро бити. Немци се повлаче, а наши одмах за њима заузимају села и вароши. Мора све добро бити!“ Али кад се замрачи, господин Мића добар пакет под мишку, па код госпа Саре, која гледа у карте, у дланове, у боб, у будућност. „Добро гледа и у туђе џепове“ — мисли у себи господин Мића, који је лако примао, али тешко давао. . „Само се увек добру надај, и говори да је све добро, и буди весео. Тако се ваља. Жена и деца нека су у унутрашњости, јер за њих не видим нешто баш најсигурније како им у Београду стоји. А ти не мичи из Београда. Тебе чека дика кад наши дођу; посао имаш да површиш, човек на гласу да постанеш. Од бомбардовања се не бој. Ништа се теби десити неће. Ја ти кажем. Купи и ону земљу, и ону кућу што ти власти нуде, па да се и ја, грешна, једаред лепо сместим. Све ће то бити на једно твоје уживање и напредак. Ја ти кажем“ — Господин Мића изручује из пакета што је донео. „Ево ти, госпа Саро, и кон: серви од меса. Један, два, три, четири комада. Две су од наших, у шуми. Не пише на њима ништа, али зна се, енглеске су. Лордови. Лордови, госпа Саро, то ти је сама кртина. А ове друге две су немачке, немачке од наших свиња, мајку им швапску!... Говоре како ја, не знам шта, с Немцима, пси им кости глодали. Ствар је, знаш, та, да они, луде, дају, а ја, паметан, узимам. Што рекли наши стари: