Naša književnost

У овој књизи бити доиста сачуван трајан спомен на њих,

У споменици су поменути ови изгинули војвођански писци:

Светозар Марковић, рођен 1913, обешен фебруара 1942 у Новом Саду, Рударски радник. Написао је расправу „Развитак синдикалног радничког покрета у Војводини“ и књигу „Проблеми пољопривредног радништва у Војводини“. Проглашен народним херојем.

Бранко Бајић, рођен 1911 у Новом Саду, где је и убијен новембра 1949. Адвокатски приправник, бранилац на бечкеречком процесу (1940) Светозара Марковића и другова. Запажена му приповетка „Висока посета“ у Летопису.

Милоје Чиплић, рођен 1912 у Новом Бечеју, стрељан 17 октобра 1941 у Јајинцима, правник и филозоф, допније се сасвим одао књижевности, објављуЈући низ приповедака по готово свима бољим часописима. За собом је оставио недовршени роман „Тамница“, из војвођанскога живота.

Владимир Коларов, рођен је у Меленцима 1914, а стрељан у Петровграду 26 јула 1941. Студент архитектуре, објавио је у часописима неколико песама и две мале збирке песама, од којих једна носи наслов „О малој радници у великој фабрици“.

Витомир Јовановић, правим

· именом Виктор Розенцвајг, рођен је у Руми 1914, стрељан у Загребу јула 1941. Као студент ветерине у Загребу, дошзо је у сукоб са омладинцима присталицама фашизма и као одговор објавио збирку песама „Наш живот“.

Дејан Бранков, адвокатски приправник, рођен у једном селу код Беле Цркве 1914. приликом упада преко румунске границе код Клисуре пао је рањен у октобру 1942 и убијен од непријатеља. Написао је две приповетке, од којих „Зелени сокак“, објављен у овој споменици, показу је већ развијен приповедачки дар.

Спасоје Васиљев, наставник средње школе, брат песника Душана Васиљева, рођен је у великој Кикинди 1907, а пао октобра 1944 „на плавим авалским висовима, на самом ломаку престонице“. Књижевни и позоришни

Наша књижевност

критичар, написао је и запажену научву студију Српске црквено-о1штинске организације у првој половини ХК века, објављеву У „Гласнику Историскога друштва“.

Ненад Митров, правим именом Алфред Розенцвајг, родио се 1896 у Сремској Митровици. Двадесет година чиновник у Новом Саду, он је својим збиркама стихова и песама, објављиваним по свима знатнијим часописима стекао глас песника интимних исповести. Био је Јеврејин и српски песник, више него довољно да га мађарска полиција гони, и кад га је мађарски полицајац, вајни доктор права, ударио гуменом палицом, Ненад Митров није хтео да дочека четврто саслушање и обесио се...

Од свију ових, горе поменутих писаца налазе се у Споменици њихови чланци, приповетке, песме, унесене у књигу не само као знак пиетета, него и као доказ њиховога талента,

Ту су затим и репродукције слика Саве Шумановића, кога су 1942 усташи убили у Сремској Митровици; Бошка Вучковића, који је због везе са народно-ослободилачким покретом осуђен од Мађара на робију, пау бегству из затвора убијен у пролеће 1944, и Стојанке Теодоровић, погинуле 1943, пред почетак пете офанзиве у једном селу код Фоче.

Д,Б. Народни календар „Просвјета“. Од свих календара за ову годину,

несумњиво је најбољи календар који је објавило културно друштво у Загребу „Просвјета“. То није обичан календар него алманах са двадесет чланака и расправа, четрнаест песама, шеснаест приповедака и репортажа, неколико медицинских и пољопривредних упустава и других прилога. У многима од ових написа има важних обавештења за свакога читаоца који жели да упозна наш народ и да се обавести о појединостима ослободилачке борбе, а има и доста грађе за књижевника и научника.

Тако, на пример, Раде Жигић у чланку „Братство и јединство српског и хрватског народа“ износи дирљиве