Naša književnost

себним књигама, те зато није довољно примећен, иако је у „Бранковом колу“ изишла 1906 обимна расправа К. К. Арсењева о овоме писцу, а „Јавор“, „Нова Зета“, „Босанска вила“ и „Србобран“ донели му некрологе кад је 1889 умро. Због тога што није у нас познат колико заслужује због свога књижевнога рада, ми ћемо поводом стодвадесете годишњице од рођења упознати наше читаоце са животом, делатношћу и значајем Салтикова-Шчедрина.

Михаило Јефграфовић Шчедрин родио се 1826 у племићкој породици. У осамнаестој години постао је чиновник Министарства војног. Кад је штампао прве своје приче, тадањи министар војни, гроф Чернишов, није хтео да га трпи у свом надлештву, те Салтиков буде премештен у Министарство унутрашњих дела, а одатле жандармима спроведен у Вјатку (у коју је пре њега био изгнан Херцен и послат на рад у исто надлештво). Салтиков је у Вјатки остао седам година, и тек 1856 успева да се врати у Петроград. Од тада живећи двоструким животом, као чиновник Салтиков и као књижевник Шчедрин, он пише своје приповетке и романе. По одласку у пензију и после смрти Некрасовљеве, он постаје уредник „Отачествених записа“, борећи се годинама са царском цензуром док 1884 часопис није сасвим забрањен због своје борбе против царистичке тираније и феудално-аутократског уређења тадање Русије Али Шчедрин се и после тога бави књижевношћу све док 1889 није умро од рака.

Салтиков-Шчедрин живео је и радио за владе Николаја ! и Александра Пи Ш. У његово доба, после суровога апсолутизма Николаја 1 Русија је доживела тобожње „доба великих реформи“ кад је мужик правно ослобођен привезаности за земљу, али је земља остала у рукама спахија.

Велики идеалист Салтиков Шчедрин је дубоко разочаран не само у Русију, него и у Европу. Меланхоличан од природе, он своме разочарању налази одушке у сатири у којој критикује руско друштво и његово стање са социјалнога, политичкога и етичкога гледишта.

Наша књижевност _

Његово перо постаје нарочито оштро откако су се после ослобођења мужика 1861 јавили зеленаши и спекуланти који на све начине искоришћују сељака. Ови експлоататори су пореклом плебејци, често синови и унуци тих истих сељака. За њих „отаџбина није светиња, него пирог“ и они постају много

"гори од племића — спахија међу којима

бар има отмених духова и људи од савести и по природи добрих. СалтиковШчедрин у својим сатирама нарочито устаје против тих нових експлоататора, осећајући да су они најжеднији сељачке муке и зато опаснији од спахија чије је време прошло.

На само себи својствен начин који нико није успео подражавати, СалтиковШчедрин је у својим сатирама приказао скоро све сталеже Русије у обилном низу својих дела која се због пуноће живота и ширине „посматрања с правом могу назвати „Сатиричном варијантом Балзакове Људске комедије“, како их је згодно назвао Е. Спекторски. Ту су „помпадури“, виши чиновници у унутрашњости који се предају љубавним и другим уживањима; ту су и „Ташкенци“, чиновници који одлазе у Ташкент или друге друге далеке покрајине, где далеко од надзора претпостављених, делују „као просветитељи и то такви који су сами слободни од наука“. Ту су, затим, „државна деца“, школована у повлашћеним заводима, која остају размажена и лакомислена чак и на најодговорнијим положајима; достављачи; племићи у тобожној опозицији цару који би радо напустили своје опозиционарство за иоле масније место; глупаве даме; адвокати и новинари — уцењивачи; зеленаши и пријатељи људско“ га рода, као онај Глумов који „воли да гледа како се батина човек чије су руке везане“, итд. 5

Мако су готово сва дела СалтиковзШчедрина имала успеха, међу његовим списима нарочито се истичу: његова прва књига „Губерниске цртице“, затим „Помпадури и помпадурке“, „Повест Једнога града“, „Писма теткици“, „Безазлене приче“, „Бајке“ „Пошехонска старина“ и „Господа Головљеви“.

У „Помпадурима и помпадуркама“