Naša književnost

ПИР

;

+ " у

Мој старији брат ме је волео, он осветнички води рат... И бајонет фашистов га прободе, и умре млађи орат.

Чије срце не би хтело да се свети после оваквих стихова, и ко не би радо пошао да брани домовину после узбу-“ ђења које осети прочитав ово доле:

Ако будеш рањен, мој мили, у рату напиши о томе зацело мени.

Одговорићу ти

још исте вечери.

То ће бити топли одговор и нежни. Све пролазе ране,

позно или рано,

а љубав, мој мили, не пролази, не!

Изневерићеш ме, можда срести другу и о томе можеш написати мени, одговорићу ти,

ал не исту вечер...

Али веруј мени одговор ће доћи: јер и та ће рана

касно или рано,

после суза, туге, али ће ме проћи.

„Али се у писму никад не усуди

о издајству земљи да напишеш мени. Ни у коју вечер

писати ти нећу.

Одговор би био један теби само:

све пролазе ране

касно или рано, ·

презирање према издајнику не.

(„Ако будеш рањен, мили, у рату“, И. - _ Уткин)

Песници у Русији су и овог пута извршили свој задатак: пошто су прво били весници времена које је дошло, па сарадници великог стварања после револуције, сада су показали омладини прави пут, подржали њен занос, опевали њено јунаштво, и благе човечне речи казали над гробовима изгинулих.

Дд.М.

„Ми смо Стаљинови војници“ — („Мњ' Сталина солдатм, сборник стихов мо

лодех украинских позтов, Издателљ-

аи

ство Молодаа Гвардиа“. Москва 1944) = У многом погледу је занимљив и потстицајан зборник песама младих украјинских песника с предговором песника Павла Тичине. Како се види издат је тако рећи још у току рата, У доба кад је земља још страдала у великој мери од последица окупације, још чинила надљуске напоре да непријатеља избаци из последњег кута. Али у часу кад су толики совјетски писци умирали на бојном пољу, пристизала је нова снага, „треће омладинско поколење“, или „зелени изданци“, како га зове Павле Тичина. Међутим, само то што су „зелени изданци“ пристизали не би још било довољно, него је важно какво је то „треће омладинско поколење“. Свих двадесет и пет младих песника (од којих је пет песникиња) имају међу собом неколико заједничких црта. дубоку, борбену љубав према домовиви, мржњу према окупатору, осећање тесне везе са великим људима своје земље из прошлости, веру у живот домовине и живот уопште.

Човек мора да стане узбуђен и 35дивљен пред оволиком вољом стваралаштва, Ма да и ми делимо Његошеву мисао, да великом народу није тешко да чини чуда, како у погледу каквоће, тако количином стваралачком, у први мах станемо пријатно изненађени, Не зна читалац чему би се пре радовао: или разноликости и свежини талента, или моралном здрављу ових песника. Кроз њихово стваралаштво још једном, до краја јасан буде подвиг украјинског и свих совјетских народа. Ово осећаље одговорности пред својим народом снажно је изразио Иван Нехода у стиховима којим зборник и почиње:

После смрти блиских учи нас рат да живимо без одмора и сна.

По ожиљцима из битки по телу и лицу сећамо се датума

ми, што смо смрт презрели,

ми — Стаљинови војници.

Песници, како каже Тичина, до пред рат још нежна деца, који су као нехода џевали: