Naša književnost

Светозар Марковић 5 175

реалистичког и идејно-усмереног одржавања друштвене стварности.

По повратку у Србију, Светозар Марковић је затекао поезију која је била пуно негирање тог његовог схватања и против које се био изјаснио низ прогресивних књижевних критичара и публициста, убрајајући ту и нашег суграђанина Љубена Каравелова. Песници су певали сентименталне песме о својим драгама, о бледом месецу, росном цвећу и т, д. Они се беху извргли у болесну сентименталност, романтизам и реакционарно сањарење и уопште, поезија, оличена у песницима које је Марковић критиковао, потпуно се беше удаљила од свог правог значења и улоге у људском друштву. Светозар Марковић не само да је продужио критику својих претходника, него ју је довео до њеног логичког краја и својим ауторитетом и својом речитошћу успео да тој поезији нанесе смртни ударац, да наметне реалистичко схватање уметности и да постане родоначелник реалистичког правца у српској књижевности. Заједно са Писаревим, Чернишевским, Доброљубовим и свим највећим теоретичарима и критичарима уметности, Светозар Марковић, иако нам је оставио свега два чланка специјално посвећена том проблему, постао је најауторитативнији тумач и пропагатор идеје о једној реалистичкој уметности, која, прво, треба да у предметно-чулним сликама одражава стварност друго, да буде идејно емоционална и прогресивно усмерена и треће, у којој песник има тако исто да изражава и „свој живот, сво је убеђење и осећаје, своје потребе“.

Треба да признам да ме је, када сам први пут пре више година имао срећу да се упознам са та два чланка Светозара Марковића, усхитила околност што је, упркос неким пристрасностима о којима је горе било речи, и упркос неким нетачностима у аргумента цији и у детаљима, Светозар Марковић још у своје време генијално успео да нам пружи истинско научно објашњење уметности. Јер, истина је, уметност је уметност само када и уколико се у њој садрже управо та три елемента, о којима писац ових редова специјалније и подробније говори у својој књизи „Општа теорија уметности“. Само дијалектичко спајање та три елемента чини једно дело заиста уметничким делом. Иначе то може да буде мртва фотографска слика или чисто публицистички идејни рад, или пак чисто субјективно формално цвркутање о својим сопственим осећајима и потребама, без икаквог идејног и културно-друштвеног значаја.

Савршено је јасно да свака уметност, чим је заиста уметност, не може а да не буде идејно-тенденциозна. Нетендинциозна уметност, тј. безидејна уметност није човечја уметност, већ најчешће је „цвркутање славуја“, безживотно формалистичко низање речи, звукова, слика и т. д. Недавно је на руском изашао један леп чланак друга Розентала о томе проблему. Ми у Бугарској превели смо тај чланак у нашем часопису „Изкуство“ и не сумњам да ће бити преведен и на одговарајући начин исто тако искоришћен и у југословенској књи-