Naša književnost

њена су полицама, и у њима огромни, у кожу повезани, као челиком ковани, фолијанти.

ГУСЛАР

Благословен ко овамо ступа, све одише миром и чистотом, и мудрошћу невехлих словеса. — Господару, свијетло ти чело! Сјаш и оку које не затрепта, ни пред бљеском мача усијана.

Милтон саслушавши гусларев поздрав и пријатељеву поруку.

Нека је хвала мору ћудљивом

те овом дому учинисте част! Девојке моје, моје зенице,

и руку мојих снаго танана, прихватите нам госта невида, приведите га, да га поздравим,

нек' лицем, ту, у лик ми одахне, страдалничког је рода, чујем, бард. Међ нама понор мрачног слепила и глуво 3 јање туђег језика,

ал' глас, ал' реч, из људског грла што трепери душом, зрачи свешћу, ја разумећу ко призив брата свог.

Милтонове кћери посадиле су Гуслара према Оцу. Гуслар се, са осмехом дискретног снебивања, покорава, али за све време пажљиво прислања гусле грудима, а седајући ставља их у крило. Девојке прилазе најзад Оцу и шапућу му нешто у ухо. Гуслар, за све време држи лице, иако стално у правцу Милтонова гласа, нешто навише дигнуто, према таваници, а израз му је као онога који пречује звуке из непо-

средне околине а слуша, забринуто и о) нешто из далека, са зисине и из дубине.

Милтон Кб стара храста кору осећам, муњама, рогом, Зубом браздану, мучену вашу тешку десницу. А њом штитите, ипак, видим слеп, очински, нежно, као крти цвет, _виолу неку, — да гамба, д'аморе 2— .. Одсвирајте нам неку вашу песму, о томе рашта подносите све.

до М

За и СК Бле