Naša književnost

Косу му мрсе васеленске струје

ко птици ветар што перје рогуши, на рубу гнезда сићушна, на грани. — „Полети, лака, бестелесна, моћна, продри у тешко, у мртво камење, морима до дна, у лепљиво блато,

у тупе душе зачараних људи.

— „Полети, лака, бестелесна, моћна, пробуди својим пољупцем и жалцем у материји још скривене клице, измами светлост из дебела мрака, изнуди покрет непомичном станцу, отпири древне бедеме, мандала, отвори очи, болове залечи, подигни душе, небеса приближи, човечје руке споји око света, све језике у једну песму сложи!“

5 |

·.. И од ње, лаке, бестелесне, моћне, затутњаше кроз планине, под морем, над облацима рукотвори људи. Пустиње суве и голети ледне засипају се маном изобиља,

Осмеху осмех, суза сузи стиже,

с гране живота одваја се смртни безболно као плод с јесени зрео,

— Живота, смрти пропеваше стазе, богови силни са Олимпа слазе!

ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ