Naša književnost

рис РАИ МЕЧ те њи +

190 | Наша књижевност

стоји на земљи, а круг његовог интересовања на тој земљи обухвата, да се изразимо песничким стихом, „све од травке до човјека“.

Са Цетиња, где је дошао у циљу проучавања језика и народних песама, он пише: „Ја сам овде желио да чујем како народ наш по овим крајевима говори, и да видим како живи.“ (И Вук је сам подвукао речи „говори“ и „живи“, повлачећи тиме два пола свога занимања и рада.)

Али њега, поред човека, занима све живо и мртво што човека окружује, па заиста и травка. Он од Вука Павловића из Боке Котор ске тражи, поред старих књига, народних речи и обичаја и разне биљке које је раније запазио у Котору. И не тражи их романтично пресоване, сасушене у некој књизи, него овако:

„Молим Вас да бисте ми на прољеће послали неколико струка с коријеном и с листом и цвијетом од варице и од Сомине (али натпишите на цедуљи која је која) то ће се најлакше моћи послати у малој дугуљастој кутији па споља напишите Кгашег ег Фе Вогагпуасће Џпгегзисћипееп, па ми пошаљите делижансом...“

Познавање живота уопште, а нарочито људи и њихових односа, то је његова стална тежња.

„Ви још не познајете људи ни свијета“, пребацује он Мушицком као неком ђачету. Док из његових списа и личне преписке избијају, као нехотице, сажете сентенције, богате смислом и тешке од искуства, Које означавају разне фазе и облике те његове сталне тежње за „познавањем света“. („Чудна је ствар кад људи виде да их ми потребујемо! А особито код трговаца, већ онда престаје пријатељство.“ „Министри су чудни људи“. „Што поповима и калуђерима ползу до- . носи, и чега се они из тога узрока прим“, оно не може без великог сиасета пропасти.“ „Није ласно људма добро чинити, Међу људима је свагда више (људи) луди него паметни; а завист и злоба и приватни интерес сила пута и паметна човека залуде, те говори и ради против свога разума.“)

Такав је, у основним потезима, дух писца који стоји иза књижевног дела Вука Ст. Караџића.

Прелазећи сада на то дело само, ми ћемо узети васколику Вукову · прозу као целину, без обзира на књижевни род коме она служи, јер таква подела није нам за овај посао потребна, јер она није ни код самог Вука увек довољно јасна и истакнута и, што је главно, јер његов карактеристични начин гледања и описивања ствари избија, јаче или слабије, у свима његовим радовима, како у језичким, етнографским и историским, тако у полемици и личној преписци.

При томе, ми ћемо се најмање задржавати на Вуковим критичарским погледима или књижевним теоријама које су настајале под утицајем књига и околине, иако и у том његовом теориско-критичком делу има већ пасуса који одају вуковски став и правилне погледе.