Naša književnost

О Вуку као писцу.

писања, само, наравно, не овако схематично издвојене, него помешане и удружене, оне дејствују неприметно, истовремено и упоредо.

Кад хоће да прикаже како су субаше Алипаше Видајића пошле на српске устанике, он их приказује како иду у пљачку „као у сватове, радујући се и договарајући „како ће дотјерати сивуља из Тамнаве и Посавине или донијети котлова и осталог плијена, као прошавше јесени из Спрече“.

Са неколико једноставних речи писац даје слику пљачке, не општу и бледу слику неке које му недраго пљачке, него стварност саму. А те посавске сивуље и ти котлови нису овде случајне речи него карактеристичне појединости, докази да пред собом имамо не човека који прича и препричава, него савесног и озбиљног сведока.

Тако он, на пример, суво и просто, прича како су Срби под Карађорђем опсели Карановац и како су се карановачки Турци предали, али кад је реч о хату кога је Карађорђе тражио и добио од Турака, Вук зна да је Карађорђе добио „лепа кулатаста ата покривена црвеном чоом до копита“.

Уопште Вукови „историски списи“ пружају низ примера савршених реалистичких описа. (Њихови велики недостатци: то што су му по облику и начину обраде више хронике и мемоари: него права историја, што нису увек чисти од тенденциозности и конформизма ит. Д., не долазе овде, на нашем садашњем плану испитивања, у обзир).

Већ код уводних речи у историји Првог устанка Вук утврђује да пишчеви извори не смеју бити „којекакве басне и гаталице“. А затим приказује свој начин рада на том делу овако: „Распитивао сам Срба и Турака и трудио сам се, колико је могуће, да дознам прави узрок и квасац те побуне.“ Д што се тиче самог приказивања једном тако утврђених чињеница, он се, како сам каже, трудио, „да опише све онако просто, без икакве мајсторије и филозофије, као што би Србин Србину приповиједао“. Другим речима, по његовом схватању, пишчев је задатак: 1) пронаћи реалне узроке једног историског збивања, и 2) описати их народним језиком и реалистичким начином приказивања. То данас изгледа природно и разумљиво, али не треба сметнути с ума да ово пише човек који се креће у-кругу набујалог романтизма. У то време су други српски књижевници бродили мутним водама и магловитим крајевима, пишући дела по садржини својој исто тако далека свакој стварности као што им је језик далек језику народа. Док је Вук приказивао јад и величину тадашње крваве српске стварности, ти писци, љубитељи нестварних идила, поручивали су из Беча насловну страну за своја дела, тражећи да им „мједорезатељ“ изради „једно лепо изображение, романтично, с црквом, кућицом, сунцем за гором, великим растом и човеком,“ |

У то време Вук је давао обрасце прозе у којима се не дају лажна сувца ни кућице ни храстови ни романтичан безимен човек поред

Она ка

1 +,

па Ел

4 КЕ

МЕ Ра ан пати а ДУ