Naša književnost

та Не БА ВЕКУ

192

Наша књижевност

пренесе од писца који ју је уочио до читаоца који треба да је сагледа и да схвати и прими мисао или осећај који слика носи.

Та особина је код Вука развијена и јака; не толико по ширини и разноврсности, колико по снази концентрације и дужини трајања, Од малих ногу, он је носио у свести и стално проширивао ту панораму својих запажања, а ни живот ни године нису могли да их збришу и погасе. „Тешка је то ствар кад се човјеку из дјетињства штогод у памет утврди“, писао је он Копитару.

Ми ћемо то видети у току доцнијих цитирања Вукових текстова. Тако, да наведем само један пример. Вук је као дете запазио у манастиру Троноши слику која приказује мучење Богатог Гавана. „Кад сам 1846 год. (готово послије четрдесет година) био у Троноши и отишао у цркву, одмах сам очима тражио Богатог Гавана, али њега више нема...“ =

Избор. У огромном броју и шареној мешавини појава које нас окружују, један од најважнијих фактора књижевног посла јесте избор. Велик је број људи који умеју да опажају појаве око себе и да на њих реагирају мање или више мисаоно, духовито, речито. Али само прави писац уме да изабере из вртлога појава ону која може да послужи као сталан образац за колебљиви и пролазни низ сличних феномена и која, пропуштена кроз пишчеву призму, добије довољно рељефности, довољно снаге и убедљивости да од великог круга читалаца буде прихваћена и призната као таква, тј. као стварна и као типична. Другим речима, ми сви реагујемо јаче или слабије, мишљу и осећајем, на појаве око нас, али наше су реакпије редовно случајне, неповезане, кратковеке и произвољне. Једино писац, прави писац, реалиста, бира, бира свесно или несвесно (то је одвојено питање о коме овде не говоримо), и од појава које је изабрао ствара трајне и типичне ликове или слике друштвенних стања.

У вези са избором јавља се трећа особина пишчева: смисао за карактеристичну појединост. На лику или призору који је једном иза: брао писац мора да између множине детаља открије онај који има пресудну важност за верност слике уопште, онај на коме ће почивати веродостојност целокупног казивања. За писца реалисту ти детаљи нису само сликовите фигуре, као што ни речи којима треба да их наслика нису и не могу бити случајне захваћене боје са неке богате палете ни произвољна игра звука, него стварне и строге лозинке по којима га ми читаоци познајемо и признајемо као сведока и на основу којих прихватамо његово сведочанство као истинито и веродостодно. Код Вука се, можда управо због његове једноставне а кристалне ду“ ховне структуре, најбоље може видети тачност тврдње да су писци, уствари, сведоци, а речи сведочанства. 5

У Вуковом књижевном раду налазе се, као што ћемо ниже видети, у доброј мери горње три особине праве реалистичке технике

ЈИ а РА