Naša književnost

Вуку као писцу |

и са таквом чистотом и једноставношћу средстава Вук је описао многе призоре и личности из оба устанка, и страшне и смешне и ниске и величанствене, и у њима дао верно многе исечке тадашње стварности, Нико пре њега, а чини ми се ни после њега, није дао тегобу и дивљину балканског живота, опорост наших нарави и навика, турску свирепост наших људи у међусобним односима, али накалемљену на нашу сентименталну плаховитост и тако лишену турског васпитања и јавашлука који су ту свирепост често чиниле блажом и донекле подношљивијом. Разуме се да је то све дано узгред и фрагментарно, у преписци, као нехотице. После боловања у Београду и грубих поступака које је имао да поднесе од својих најближих, он пише: „Можете ласно представити, како ми је било у такој болести на онаком мјесту ђе човјек и здрав једва живи, Беглучке слуге служе оне, којије се боје, а болеснима се подсмијевају и слуге и дружина. '

Понекад такво његово запажање није друго до генијалан блесак који открива једну појединост дате стварности. Тако он негде посве узгред примећује да „Турци не пишу много“. Свак ко је имао само мало увида у турски начин живота, осетиће колико је ово запажање "у својој простоти и белоданости тачно; и свак ће увидети да му се и самом наметало, али да га никад пре Вука није овако добро уочио нити би га могао овако једноставно и јасно изразити.

Као што смо рекли, ни остала Вукова проза не оскудева сличним примерима реалистичког сликања. Мала књига о Црној Гори, која је код немачке публике имала много успеха, није се свидела тадашњем владајућем кругу на Цетињу, па чак ни Његошу; он, како каже Љ. Стојановић, није био „задовољан сувише реалистичким описивањем стања Црне Горе и живота и карактера Црногораца“. То није ни први ни последњи случај да је неко незадовољан својим огледалом. Али ни љубав према Црној Гори ни поштовање и захвалност према Његошу нису могли да подмите објективност Вуковог реализма, који је врло често наилазио на исти такав, и још гори, пријем и у Крагујевцу и у Београду, и у Новом Саду и у Сремским Карловцима. У једној сличној прилици Вук је дао ову личну исповест, која га карактерише као човека и као писца: „Ја што чиним, слабо кад чиним коме за инат или коме за љубав, него зато што мислим, да поштен и паметан човек онако ваља да чини.“ А наше задовољство при читању ове књиге управо је у тим многобројним реалистичким описима који се нису свидели тада, а који изгледају као грађа коју је неки писац реалиста сакупио за неко веће дело,

Треба прочитати на пример цео опис како се у Црној Гори будући попови жене још као деца, или онај други веран, сажет и, чини ми се, мелодиозан опис како се у Црној Гори меси и пече хлеб, а како у Србији, или мајсторски заобљену слику гумна на ком играју црно-

Ме

рвача - пи ак