Naša književnost

го О ЕН

196 Наша књижевност

горски сватови, јер је земља тако врлетна да другог равна места нема до гумна.

Описујући црногорску ношњу, Вук каже: „На глави носе капе од црвене чохе посувраћене до врха, и спољна посувраћена страна постављена је црнијем платном; кад се платно поцијепа, остаје капа црвена. За капом држе новац и друге ситнице, а у рату фишеке да их лако дохватају.“

Требало је видети много капа и читавих и поцепаних и имати добро око да би се, описујући један мали, споредни део ношње, бацила, као узгред, светлост и на економско стање народа који такву капу носи, и на његов свакидашњи живот и његов начин ратовања. И све то у две кратке, суве и стварне реченице.

Неисцрпни извори сличних образаца Вукове прозе су и расправе и полемички списи (као на пример одераца од ружења и куђења ји Грађа, и нарочито, Речник.

У Вуковој заосталој и објављеној Грађи наићи ћете међу гаталицима и древним обичајима одједном на овакве забелешке, које изгледају као хитно, на лицу места и телеграфским стилом набачене у бележницу неког реалистичког писца:

„Чељад у Шибенику доста безобразна; н.пр. жене псују као људи. Просјака има доста — многи готово голи, а ђекоја ђеца око 15 година сасвијем гола. Од Трогира до Спљета женскиње врло чисто и лијепо, а тако и Спљету понајвише.“ Или: „У Сењу по сокацимо, који су врло тијесни, пече се риба и кува јело (по угловима уза зид, или онако на сред сокака, метнувши угљевље у земљан суд). Људи пјевају иза гласа не само по (крчмама) увече, него и по сокацима у подне.“ Или проста констатација: „У Хрватској кожуси су од козје коже.“

Одавно је примећено колико је Вуков српски Речник богат реалистичким описима наше патријархалне друштвене стварности,

Потражите, на пример, реч шегрт. Опширно објашњење те речи почиње овако: „Шегрти су у нас, особито у Србији и у Босни, као прави робови. Они носе воду, цијепају дрва (код гђекојих мајстора иду с коњем у шуму те и сијеку и доносе кући), ложе ватру, готове јела, перу судове, мијесе хљеб, перу кошуље, носају и забављају ђецу и запирају их кад се које испогани, перу собе и басамаке, чисте харове и кошаре, тимаре и поје коње, и тд. Кад који овако послужи, па дође у кућу нов, онда онај нови онога замијени, а овај стане тобоже радити што око заната.“ — Требало би цитирати цео став о шегрту, да се види како Вук приказује овај древни феномен експлоатације човека. Требало би цитирати толике друге речи, на пример поп, кнез, и друге, са сличним објашњењима. Требало би, уопште, посветити много више пажње, рада и простора Вуковом књижевном делу. Али овде се завршава овај мали оглед, који је само наговест онога што би требало урадити у.том правцу, само један позив и под-