Naša književnost

А

Ре аЗИе

7

РАИ А ли

РВ У а во НЕ а Пи у

Наша књижевност

Дјечак је стао, погледао нас је, насмијешио се повјерљиво, па је спустио своје јако дугачке руке. Затим је још једном погледао око себе и, као да се сјетио како је ушао, обазрео се према већ затвореним вратима, руменило је прошло уз његово дугуљасто преплануло лице, сливши се у бразготини која је ишла од лијеве сљепоочнице до почетка раздјељка на средини чела. Подигао је руке, угнуо раменима, насмијешио се крупним уснама, као да каже: ето, нијесам могао спријечити оног жандарма пред вратима да прави своје глупости. Тада је нагло прекинуо своју малу пометеност, стао је једноставно и рекао без икаква увода да је дошао да му се додијели пушка, јер жели ићи на плавске положаје. Мајор га је погледао, не подижући много главу с наредбе коју је потписивао, и упитао га је — које је годиште. 5

Дјечак није одмах разумио. Кад му је капетан објаснио питање, одговорио је да ће ускоро имати „пуних шеснаест“. При томе се срео с мојим погледом, сјетио се нечег и поново лако поцрвенио. Мени је то помогло да се опоменем гдје сам га раније видио.

За вријеме аустро-угарске окупације Црне Горе, Црногорци — у знак отпора и жалости за изгубљеном слободом — нијесу славили своје светковине ни ишли на саборе. Али сада, под другом иностраном окупацијом, пошто је Совјетски "Савез већ би ушао у рат, они су, пуцајући из својих кривених пушака и пјевајући Русији, славили петровданске свечаности на својим планинама гдје се окупатор још није смио појавити. На таквој свечаности, на планини Мокри, видио сам дјечака који је сада стајао пред нама: поред великог кола које се окретало на висоравни, преко чије траве су се вукле сјенке облака, шетао је с дјевојчицом веома крупних, радосних очију. Био је огрнут дугим пастирским копораном, сличним официрској пелерини, а на глави је имао југословенски војнички шлем, с великом петокраком звијездом, изрезаном од црвене коже. Када су омладинци, говорећи кроз картонску трубу иза заклона од четине, стишгли сабор и саопштили најновије „радио-вијести“, ја сам примијетио да дјечак, са својом дјевојчицом, стоји близу мене и кличе чеобуздано као и остали, машући шлемом и држећи своју лијеву руку дјевојчици преко рамена. При томе су нам се погледи срели и дјечак је поруменио.

Док сам се ја тако присјетио свог првог виђења с дјечаком, здепасти мајор је додао потписане наредбе жандармериском поручнику, па је, држећи у испруженој руци своје налив перо међу палцом и кажипрстом, погледао дјечака и рекао му:

„У војску те, рођаче, не можемо примити — још си малољетан. То ћеш видјети и из наредбе коју смо сада написали...“

Чим је официр то изговорио, отворила су се врата и помолио се ситни, ћеперни командир, држећи се руком за кваку. Он је рекао да момче заиста није за војску и да је његов отац од првог дана на положају, а овце су им сада саме на планини. — Мангуп, мени је уочи