Naša književnost

“Даје

5 но Њео Дјечак из Полимља

рата залијепио летак на саму станицу! — додао је наредник, повлачећи се и повлачећи врата за собом.

Дјечак га је погледао преко свог мршавог рамена, утегнутог у плетену вунену блузу, сличну руским војничким рубашкама. Када су се врата затворила, дјечак је нестрпљиво и зачуђено одмахнуо главом, као да пита зашто се тај мијеша у његове послове, и као да истовремено одбија његово мијешање. Онда је тишим гласом — можда и зато да га командир не би чуо — рекао да је његов млађи друг, који заиста још није за борбу, узео да чува и своје и његове овце; да су се они договорили, а његов друг зна свој посао па он за овце не мисли. Најзад, шта ће му и овце, ако нема... „нечег другог“, — рекао је збуњено, јер је, очигледно, хтио да каже: ако нема слободе, па се застидио крупних и књишких ријечи. = Официр га је прекинуо.

" — Па кад већ хоћеш у војску, треба да знаш да у војсци нема објашњавања. Не буди досадан. Није војска за тебе, — завршио је мајор.

= Али сам ја за војску, — одговорио је младић кратко.

Да не би дошло до оштријег сукоба који би могао ојадити дјечака или се изродити у какву глупост, ја сам се умијешао у препирку и објаснио дјечаку да пушака заиста нема, пошто је све заплијењено оружје одмах раздијељено. Дјечак ме је гледао с повјерењем, сигуран у себе и у оправданост свог захтјева, али је већ био помало тужан. Када сам ућутао, он је опет подигао своје дугачке руке и рекао:

„Па ту се ради само о једној пушци..“

На крају је остало на томе да дјечак причека два три дана, док се не дође до новог плијена, па да се онда опет јави. И он је отишао, нерасположен и уморан, али још увијек увјерен у своје право и своју упорност. Полазећи, подигао је руком разбарусану косу с чела. Под косом се показао ситан зној, а бразготина је и сада била црвена, као да је била пуна крви. Док је дјечак пролазио кроз ходник, командир му је опет нешто гласно рекао и из његових ријечи сазнао сам како се зове и чији је син. Дјечак се звао Вук, а отац му је био мјештанин с којим сам се раније добро познавао.

Идућег јутра, у часу кад сам са сеоским фотографом (устаничким специјалистом за оправке и проналаске) излазио из жандармериске пекаре коју је требало оспособити да ради за војску, видио сам Вука како ступа под дворишну капију, нахерену и изрешетану метцима. Док смо ми, стојећи на трави, тресли брашно и пепео с рукава и ногавица, Вук је пришао, стидљиво се смијешећи. По влажним образима и трепавицама, по мокрим залисцима видјело се да се умио успут и да се није ничим отро. Уморно лице говорило је да није спавао или да је спавао врло мало, можда без постеље и без хране, пошто оних дана у кућама није било никаквог редовног живота: били су се побркали односи и навике, датуми и сати, појмови о дану и ноћи, напору и одмору,