Naša književnost

Пол Верлен и декаденти

сно да осећа потребу за новином. Нашло ју је кад се окренуло старим религиозним култовима Изиде и Озириса, Буде и Заратустре; нашло је новину пошто је васкрснуло средњовековну магију под новим именом окултизма. МИ отслужив службу пред Изидиним олтаром, ишло је у „Крчму смрти“, где се је, седећи у мртвачким ковчезима који су замењивали столове, и пијуцкајући пиво из лобања које су играле улогу чаша, хладнокрвно ругало великој тајни смрти.

Та „Крчма смрти“ је карактеристична као знак крајње отупелости живаца, као груба материјалистичка настраност људи способних да све исмевају, све одбаце и разруше само из жеље да уживају у осећању своје моћи при призору како пада у блато и разбија се оно што је пре тога било драгоцено. Пресићена буржоазија се претворила у Херострате, спремне да свакодневно пале храмове.

Али је судбина праведна.

#

Судбина је праведна, — и над савременим француским друштвом је одјекнуло заглушујући тресак бомбе; не говоримо о бомбама Равашола и његових саучесника, — оне су наместу убијале, већ мислимо на бомбе које су у друштво бацили Метерлинк, Пеладан, Сезансак, Рене Гил, Маларме, Ролина, де-Боа, Мореас, Ноел Лумо и други под предводништвом Пола Верлена, роба „Зелене виле“, апсента.

(Осамдесетих година у једној крчми латинскога кварта створио се овај кружок младежи, необично одевене, која све критикује, све пориче, говори о неопходности да се свету пружи нешто што би било толико „ново“, да га сместа оживи. О свему око себе говорили су тоном најочајнијег изазивања и гордог презирања људи уверених у себе и своје стваралачке способности.

Шта су то они хтели да створег Једва је ико и међу њима то јасно себи претстављао, али су се најфантастичније, најнесређеније идеје рађале у њиховим распаљеним и, без икакве сумње, болесно осетљивим мозговима.

Сар Пеладан, једна од најнеобичнијих и најбезумнијих фигура у тој групи новатора, човек који је богзна зашто присвојио име египатског мага (Заг-маг) и ходао улицама у дугачком црвеном огртачу, тај Пеладан је рекао једном, пародирајући Нерона:

„Кад би сав свет имао једну главу, ја бих јој у мозак улио отров безумља“. :

Другови су му пљескали за тај лудачки проналазак: они су уопште били више за безумно него за разумно и више за анормално него за — нормално. Они су развијали најчудније уметничке теорије, одричући „парнасовце“, држећи се скептично према Бодлеру зато што „не може да се отараси морала“, како се изразио Монтески-Фезансак.

Мориса Бареса, који тек што је био изашао са својим „еготизмом“, слављењем енергије, „снаге пред којом све треба да се поклони“, декаденти су подвргли немилосрдној критици, и Маларме,