Naša književnost

а

226 4 МИ: - а ЕЋЕ књижевност

Бурже, који је тако даровито почео своју делатност; из дубоког филозофа, који је изванредно знао да употреби свој здрави и оштри скептицизам у истицању старих болести друштва и секцирању његових рак-рана, маскираних, али не излечених, претвара се у отужног и сувог моралисту, у духу католицизма, са склоношћу према мистици, у коју је већ био запао његов друг Хисманс.

Залуд се мрачни Бодлер једне бесане ноћи питао:

Коме, каквој светињи служећ употребили смо свој дан»

Сматрали су га за лудог, буржоазија није подносила његово „Цвеће зла“, јер јој је у њему говорио у лице:

Вај! Ишли смо охолих корака крај Мамона, јереси и мрака, Од бога правде, Исуса, одрицали смо се са стидом, робови пресићеног укуса

за Балтазаровим столом.

Њега нису трпели јер је прекорно говорио засићеном друштву:

Прени се! Велики грех је некористан заузимати на божјем пиру место! ... Тргни се! Бездан чека, — неумољив је он.

И злослуто је пророковао глувом и слепом друштву:

Већ близак је, близак час кад ће побунивши се грозно Природа, Част, Ум, Стид, Дужност свака —

све, све над главом загрмети лудака:

„Умри, подлаче стари! Нестани! Одвећ је позно!“

Он, тај Бодлер, „живео је у злу љубећи добро“, и најзад је пропао, оставивши Француској своје мрачне, отровне стихове, који су звонили хладним очајањем, због којих су га за живота звали безумним, а после смрти га назвали песником, а заборавили га слушајући Копеа и Ришпена, праве синове свога друштва, парнасовце Хередију, који срцу није ништа говорио, и сећајући се Банвила и Леконта деЛила, који су писали тако лепо, да су им песме биле сличније мраморним чипкама маварских двораца него живој песничкој речи.

И многи други песници и писци су пропали, отровани животом савремене Француске, пропали тражећи у мраку бога кога је друштво било одбацило, али без којега је био немогућ опстанак тих изузетних људи које је судбина одредила да иду пред животом; много је људи пропало зато што су били честити и нису хтели да се поклоне пред идолима, носећи у својим срцима вечне идеале.

И у време док су они пропадали један за другим, друштво се стално кљукало својом изопаченом културом и, најзад, почело неја