Naša književnost

+ %

Пол Верлен. и декаденти 229

У, дивно треперење зелених мора, тишина пашњака, бразда мирна што бора велико, учено чело алхемичара.

(О, свечан зов Рога изнад шума, села, тишине пуне Светова и Анђела: — О Омега, Њене Очи љубичастог жара.

Чудно је и несхватљиво, али ако се сетимо како је 1885 године, према истраживању једног чувеног окулисте, пет стотина двадесет и шест студената оксфордскога универзитета, веле, претварало звуке у боје и, обратно, придавало бојама звуке, при чему су сложно тврдили да мрка боја звучи као тромбон, а зелена — као ловачки рог, можда овај Рембоов сонет има какву психиатриску основу. Не треба, исто тако, заборавити безграничност људске фантазије, која је створила много ствари далеко чуднијих него овај „сонет у бојама“, који је послужио декадентима као нека врста откровења и постао камен темељац њихове уметничке теорије.

Они су нашли да овај сонет није ништа друго до прототип нове поезије, поезије која делује на ум, уобразиљу, будећи осећаје свих пет чула, — у извесним комбинацијама, у извесној вези.

Потребно је, рекли су они, са сваким словом везати извесно, одређено осећање, са А — хладноћу, са О — тугу, са У — страх итд: затим сва слова претворити у боје, како је то Рембо већ учинио, после тога им придати звуке и уопште их оживити, начинити из сваког слова мали, живи организам. Поступив тако, почети их комбиновати у речи, а то ће довести до тога да ће свака дана комбинација слова, праћених бојом, звуком или ма којим осећајем, у једној речи пружити читаоцу целу сложену претставу, коју ће он примити одједном свима органима примања, и судите онда сами о снази аса од песме написане таквим речима!

Ви читате и дочаравате боје, мирисе, звуке, осећања, дочаравате све то с поразном јасноћом, доживљујете у једној песми низ живих претстава.

„Све боје, мириси и звуци заједно“, како је рекао Бодлер, који се опио идејом Рембоа и пре њега у својој „симболичној“ песми „Природа“. |

Ноел Лумо, декадент теоретик, према речима Рене Думика, овако дефинише намере декадената и особине њиховог новога стваралаштва: „Савремени човек, биће с истрошеном живчаном снагом и уморном уобразиљом, читајући гута и, не сваривши, избацује из себе књигу или сонет, — то је зато што се изживео, што је увео, изнемогао, и мислити је за њега напор, а не задовољство. Као болеснику који не може да жваће ни гута, ми хоћемо да га вештачки хранимо, хоћемо тако да учинимо да би могао да упије у себе идеју и претставе књиге свима порама свога оронулог тела; да би могао, као влагу купатила,