Naša književnost

230 Наша књижевност

да упије у себе сокове идеје. То ће га, уверени смо, не само излечити и препородити, већ и изоштрити и развити његова чула, обновити га.“

А Мореас, у предговору једне од својих песама у прози, о којој Жил Леметр каже да „би та ствар можда имала успеха код лудака, али је разумни зацело неће прихватити, јер ће у њој наћи једва једну разумљиву реченицу“, — Мореас каже:

„Људи имају мало речи, да би могли један другог разумети. Они немају облика да изразе своја осећања. Речи којима располажу сувише су излизане и бледе. Оне мало говоре. Оне ништа не сликају. Ах, то је велика несрећа што се осећања развијају прво, па тек онда језик. Са својим осећањима смо увек иза језика, не можемо себе да

__ искажемо и ето зашто нико никога не разуме. Нама су потребне нове

речи, много речи; увек бисмо морали имати при руци неколико прекобројних речи, јер су осећања често пролазна, тренутна и немамо чиме да их уобличимо. Ах, у многом чему смо сиромашни и ево зашто поткрадамо један другог.“

=

Створили су теорију и почела је стваралачка грозница. Верлен је стајао испред свих; он је први запазио естетско откровење у Рембоовом сонету и био је најплоднији од свих новатора уметности.

Он, који је раније писао праве и блиставе сонете у духу „Парласоваца“, почео је стварати овако искидане ствари као ова коју наводи Гијо:

„Месец је затупастим угловима бацао своје цинкове боје, са високих шиљатих кровова дизали су се густи и црни колутови дима који су потсећали на цифру пет“, итлд.

Маларме, Ролина, Фезансак нису изостајали иза Верлена, плавећи часописе својим нејасним сонетима. Спочетка је Париз, жељан новога, читао све то, и неке су ствари имале несумњив успех, као што је, например, песма, наведена код Нордау, „Досада“, у којој се говори о „белим лабудовима“ и где често понављање носнога звука „еп“ збиља изазива досаду, али су затим Паризу досадили декаденти, те су били приморани да покрену свој часопис.

Али се Париз није могао тако јевтино отарасити болесних људи које је сам створио; међу њима се нашло људи истинског талента, широког осећања, дубоке туге у српу, људи који „вапију за градом“. Напрегнута, болесно-развијена уобразиља није само повећавала снагу њиховог талента, него је давала њиховим делима чудан колорит-час некакве занетости, час неизлечиве меланхолије, час пророчког бунцања, нејасних алузија на нешто, тајанствених претњи некоме. И све се то давало у чудним сликама, чија повезаност је била тешко докучива, у римама које су. звониле неком нарочитом, жалосном погребном музиком. Певали су и зујали као комарци, и друштво, ма да се и бранило од њих, није могло а да не чује њихову песму. А по-