Naša književnost

Светозар Марковић у ; 167

них услова за стварање маркистичко-лењинске партије, стратегије И тактике, ипак по свима тим основним питањима заузео позиције којих се углавном, ни ми данас не одричемо. Лако је после толико времена критиковати Светозара Марковића. Тешко је разумети његову величину не само као агитатора-пропагатора, већ и као социјалног организатора и политичара — револуционара. То што су Светозар Марковић и Ботев направили у своје време; могло је да буде направљено само од људи који имају не само велико срце, не само гвоздену вољу и спремност за борбу и жртве, већ и један дубок аналитички и синтетички ум, способан да их оријентише у великим питањима и тенденцијама светског и балканског историског развитка.

Ето, на пример, Слободан Јовановић у својој књизи о Светозару Марковићу (издање Геце Кона, 1920 год., стр. 171 и др.) окривљује Марковића што је питање тадашњег српског чиновништва схватио Као социјално питање, а не као политичко питање какво је оно, према мишљењу Јовановића, било у суштини. У својој књизи, особито у четвртој глави, посвећеној идеалима Марковића о социјалном питању, а исто тако и у петој глави посвећеној његовој критици либералне странке, Јовановић надугачко и нашироко, користећи све могуће аргументе, убрајајући ту и отворено фалсификоване статистичке податке, покушава да покаже правилност те своје тезе. У суштини истина је веома проста и веома јасна. По повратку у Србију Светозар Марковић је затекао недовршен процес првобитне акумулације капитала која се у Србији као и код нас у Бугарској, вршила у формама, које су за масе, а нарочито за сељаштво, биле веома оштре и тешке. Та првобитна акумулација капитала у почетку вршена је од низа фактора а на првом месту од целокупног тадашњег чиновништва (бирократије) на челу с краљем или његовим намесницима, министрима и свим вишим државним чиновницима. Доцније, када су се појавиле индустријска класа, крупна трговачка буржоазија и банке, чиновништво је у својој целости престало да игра историску улогу агента првобитне акумулације капитала. Уосталом, чиновништво је првобитно ту улогу вршило у врло интензивној и отвореној форми, што је изазвало крајње незадовољство у народним, а нарочито у сељачким масама, Када се Светозар Марковић вратид у Србију, чиновништво је још и даље играло ту улогу на челу са краљевским намесницима, министрима и вишим административним органима и негодовање широких народних маса беше веома оштро и дубоко. Због тога чиновничко питање није могло и ни у ком случају није смело да буде постављено само као чисто политичко и формално питање, већ истовремено и као социјално питање прворазредне важности. Управо то је учинио Светозар Марковић и то није никаква грешка, већ напротив његова велика заслуга.

У вези са тим, његова велика заслуга је што је он, специјално, оштро поставио проблем положаја, тенденције и улоге тадашњег