Naša književnost

Пол Верлен и декаденти

некад би се, у општем нејасном шуму декадентских стихова, зачуо збиља драгоцен и песнички звук, искрен и прост као молитва испосника.

Болно уздише Верлен, час замишљен и загледан у смрт, час побожно расположен, час гневан и пун клетви, или се опет каје због својих грехова и наједном, ругајући се свему, опева чари своје љубљене „Зелене виле“, која га је полако, али сигурно убијала. Писао је своје сонете увек у крчми и увек у друштву са својим апсентом, својом музом, својом „Зеленом вилом“.

И под тим околностима полуболестан и полупијан, саопштавао је публици у кротким и благо замишљеним стиховима своја чудна

виђења:

Често ми у сну чудном и јасном сија лик вољене, али непознате жене, која није никад ни сасвим друкчија, ни сасвим иста, и која воли мене.

Вај, и разуме ме, и тајна судбинска само за њу није моје срце више

и само њезиних суза свежа ниска са чела мога зна умор да збрише.

Не знам је ли јој коса смеђа ил' плава, а благо име ми њено дочарава имена у поднебље што су сишла друго.

Као у кипа јој поглед непомични, и звуци гласа мирног, тужног слични драгим гласовима што ћуте већ дуго.

То су читали и над тим су тонули у мисли. Јавио се Метерленк са својим магловитим комадима. Непрозирност њихових слика плашила је уобразиљу и натеривала разум да тражи у њима смисао. Стали су тражити, налазили и дивили се; декаденти, људи који су још тако недавно показали да су изван моралних закона, ревносно су тражили бога, доказивали другима да је неопходно наћи га, проповедали морал, исти онај морал што га и остали проповедају: веруј, воли и надај се! -

Али све ово у чудним искиданим реченицама, у неразумљивим стиховима, у магловитим сликама, и напоредо с тим моралом, безброј сонета звучних, музичних, али прожетих од првог до последњег реда нечим што се јасно осећа, али га разум не може да обухвати, Чинило се да хоће да уплаше или огорче људе. Раздражљива нота туге, никад неублажене туге и неке жеље исто тако незадовољене непрестино звони у тим стиховима, звони и страшно досађује ушима друштва. Али нешто болесно и нервозно, психоза декадентског стваралаштва полако, неприметно, кап по кап, прожима крв друштва и оно се колеба.. У њему се замеће та болест коју су одгајили и култивисали

| о Ати

А а

На