Naša književnost
Наша књижевнвеч ·
— Ја, Трифун и Илија смо заједно радили, Бојим се да ће сад и мене да траже. Не знам шта да радим,
Моја мајка је плакала, »
— Зашто плачетер рекао је он. —- Нисте ви једини. Не смемо да плачемо, морамо да будемо јаки,
— Мој син (крупне сузе су отицале низ наборано лице),
— И друге мајке имају синове, Знам мајку једног мог друга, која је у овом рату изгубила сва три сина, Двојица погинули у партизанима, а трећег Немци стрељали. Има много таквих мајки, морамо да трпимо.
Сећам се, стајали смо, као да смо се случајно срели: у капутима. Он није ни шешир скинуо. Мајка је подбочила руком браду, а очи су јој биле велике, Мирко је полако говорио и био замишљен, Можда ће и њега данас да ухапсе, али он је тешио друге: морамо да трпимо, рекао је.
После је полако отишао, и видео сам да има на лакту закрпу.
Више га нисам видео: те ноћи су га одвели агенти.
Имао је избледели шешир и закрпљен капут, Није се обријао, био је блед.
— И друге мајке су изгубиле синове, каже он.
И још је нешто говорио, па је отишао. Рекао је да ће опет да сврати: да види имали нешто ново, и јесу ли долазили агенти, да претресу стан,
Међутим, није дошао и неће доћи: преко ноћи су га агенти одвели.
— Полиција, рекли су ваљда ти пред вратима и упалили светло.
— Изволите се обући, рекао је агент с истуреном доњом усном и женским ногама, једна мала шетња аутомобилом, надам се да ће вам пријати. :
— Одело обично, додао је други, није ништа званично: обична пријатељска посета полицији, не мора да облачите фрак.
Затим су избацили књиге на под и претурали по полици, Па су изашли напоље и аутомобил је забректао.
Тако сад Мирко неће више да свраћа, иако је обећао. Неће ни на посао да иде, и ако је код куће имао некога, они сад плачу.
Можда има и мајку, и можда је његова мајка, јака: свакако има боре, седам година рата, глад, изједене руке, и сина кога су јој одвели,
Њен муж је могао да погине у рату, да умре одмах после свршетка, од ратних последица, или да су му сад АНЕ руке, одузете поге, и воли да га изнесу на сунце:
— Одвели су Мирка, узвикнуће му на уво, ухапсила га полиција,
— А, одвели су Мирка, рећи ће он, — нашег Мирка.
И онда ће да заплаче, Сузе ће на сунцу заблистати и утопиће се у прљаву кошуљу: