Naša književnost

4

Светозар Марковић · 169

видели да у том погледу историска истина није на страни Слободана Јовановића и других Марковићевих „критичара“, већ на страни Марковића, али то не значи ни најмање да је Марковић потцењивао национално питање и да он сам лично није био велики и доследни патриота. 5

Нажалост и Веселин Маслеша у својој студији о Светозару Марковићу по томе питању није сасвим начисто. Тако на пример на страни 71 он пише да Светозар Марковић није схватио где лежи снага национално ослободилачке борбе и због тога је његово решење било обична схема, узета из иностране литературе. Мало даље он понавља своју оптужбу против Светозара Марковића да није разумео да је питање националног ослобођења примарна ствар и да свака револуционарна акција мора да иде кроз нацију а не кроз личност, кроз националну слободу и националну федерацију а не кроз личну слободу људи, то јест не кроз анархистичку федерацију. То што је Маслеша рекао против анархистичке федерације, као што смо видели горе, правилно је, али када мало ниже на страни 72 Маслеша подвлачи да питање друштвеног преуређења није од битног значаја за национално решење у тадашњој фази историског развоја балканских народа, он, друг Маслеша, износи једно тврђење које је само делимично и услов но тачно. Потпуно и безусловно тачно је да онда у Србији као и у Бугарској нису били сазрели услови за стварање социјалистичког друштвеног уређења. У томе смислу питање социјалистичког преустројства балканских држава није било тада од битног значаја за решење националног питања, Међутим, ни тада ни данас национално питање није било и не може бити апсолутно одвојено од извесних проблема који се односе на одређене друштвене промене и преустројство наших држава. Управо за то што је то било тако, Марковић и Ботев били су социјалисти-утописти, који су на своје социјалистичке идеале гледали не само као на пропагандно-књишке проблеме. Управо зато тадашње сељаштво, занатлије, интелигенција и радништво (уколико га је било) гледали су на национално питање не као на чисто национално, само национално, већ као на питање које је везано са читавим низом других питања, која се односе на њихов економски, правни, политички и уопште социјални положај. Они нису могли да постану и нису постали доследни социјалисти. То је јасно као дани излишно је да се доказује. Уостало, они нису ни хтели да буду и нису ни били, опште узевши, националисти-шовинисти, већ напротив, показали су значајно занимање за интернационалне проблеме и проблеме тадањег економског, политичког и друштвеног развитка. Да Ботев и Марковић у то време нису били рачунали са том чињеницом и када ми данас не би са њом рачунали, већ одбацили је као ствар која нема битно значење за национално питање, то би значило ризиковати да се у значајној мери одвојимо од тих маса и да изгубимо тле у својој борби против фашистичке реакције, која је у својој осно-

ДР с аи“