Naša književnost

~ ВП КЕ 7 ЈИ и АД ај

170 у Наша књижевност

ви не само национална него и социјална реакција. А у то време борса против турског феудализма и против наших чорбаџија и реакционар.! исто тако и за Ботева и Марковића није била и није ни могла да буде само национална, чисто национална, већ је историски нужно била везана са низом питања политичке социјалне природе. Управо проучавајући искуство Светозара Марковића и Ботева и критикујући његове утописке и друге нетачне принципијелне и тактичке погледе, ми можемо правилно да поставимо и да до краја решимо наша данашња питања о јединственој народној, националној и интернационалној борби против фашизма и сваке реакције, борби која ни у ком случају не може да се доведе до свога успешнога завршетка ако буде постављена само у оквирима националног питања и апсолутно одвојена од сваких социјалних питања. Због тога никако није случајно што је Светозар Марковић у својој критици тадашње омладине унео доста политичке и социјалне тенденције, јер није било и није могло бити другог пута за спасавање српске омладине од тог великосрпског шовинизма, који беше овладао омладинцима када је Светозар Марковић са њима отпочео полемику.

У вези са свим тим, „критичари Марковића не пропуштају прилику да га оцрне и карикирају по свим линијама — и као личност, и као учитеља, и као политичара, и као публицисту и 1. д. Тако на пример, Слободан Јовановић само на једној страници своје у сваком погледу нетачне и реакционарне књиге приписује Светозару Марковићу следеће епитете: једностраност, интелектуална заслепљеност, жеђ за пустоловинама, фанатизам, мономанија религиозног фанатика и т. д. Слободан Јовановић је бесан што је у књизи Јована Скерлића, поред свих принципијелних и других грешака аутора о којима овде немамо могућности да се подробније забавимо, Светозар Марковић ипак претстављен као национални херој, као велики патриота, као симбол „атлете слободне мисли“, као херојска фигура и т. д. Слободан Јовановић у сагласности са својом сопственом реакционарном природом и ситним духовним растом, не може да трпи да се тако велича Марковић, код кога он не налази скоро ничег за поштовање и уважавање. Разуме. се, све то пада на рачун Слободана Јовановића и када чак људи као што је то Јован Скерлић, који су доцније изневерили свога учитеља Марковића, ипак не могу да порекну његову величину и значај као социјалисте, макар и утописког, као револуционарног демократу и као великог патриоту и интернационалисту, то је довољан доказ да није случајно што је Светозар Марковић за своје време имао тако огроман утицај на прогресивни део свога народа и ушао у историју тога народа као један од највећих његових синова — учитеља, бораца и хероја. Тек има да видимо какво ће место историја одредити његовим „критичарима“ разних праваца и мерила. У сваком случају није тешко предвидети одлуку тог великог и беспризивног суда историје.