Naša književnost
426 Наша књижевност
— Он сеје — измакло ми се, а инжењер, блед у лицу, руком ми је дао знак да ћутим и потврдио главом.
И заиста, стари Грбић је сејао. Земља којом је газио била је свеже узорана, а Грбић је затворених очију, као месечар у сну, ишао њоме. У завраћеној кошуљи, једном руком придржавао је пред собом пшеницу, а другом грабио шаком зрна и просипао их по земљи. Чинио је то покретом наглим и одсечним као да косом бесно замахује пред собом, а преко просутих зрна браздама газио је босим ногама одлучно и пркосно као да је њима хтео да их што дубље сатре у земљу. у
— Можда је тако радио целу ноћ а и јучерањи дан, — рекао ми је инжењер тихо на уво и кренуо да иде.
— Да му се јавимо2 — питао сам.
— Не треба, видиш да зна — одговорио је замишљен и не обр-
ћући се пошли смо навише.
Било ми је хладно и тресао сам се сад целим телом дрхтањем које нисам могао уставити. Далеко на врху вртаче јавило се сунце и ми смо пожурили. ~
_—_ Такви су старци. Навикли су да ослушкују дах смрти и не можеш ништа сакрити од њих — рекао је инжењер.
Ишао је десно од мене. Први пут сам сад приметио да су се и његове црте лица за ово осам месеци измениле и постале оштре, озбиљне и опоре.
ЕРИХ КОШ