Naša književnost

проучавања... Није рђаво неки пут да прислушнемо московске „просвирње“', Оне говоре изванредно чистим и правилним језиком. =

Москвинови_ Ми ЕЉН нису биле само „московске просвирње“. Ево признање самога уметника: 6

“Живео сам у граду, у самој сржи народној, од раног детињства, Тамо сам

сазнао истину живота,

„У тој сржи народној!“ — међу сељацима-богомољцима, екупљеним у Кремљу са свих крајева Русије, међу побожним скитницама, међу занатлиским радницима, људством које је насељавало Зарјађе, међу московским „трговцима из трговачког краја“, трговачким помоћницима и трговцима, који још нису изашли испод будног погледа тада још добро држећег Островског, међу гладним, измученим становницима „са дна“ московских улица, који тек очекују Горкога, — између свег тог људског шаренила и те збијености, усред сржи руског живота прошли су Москвину детињство и младост, и он је био тако осетљив на гласове живота, као што је био будан за његове облике, слике, ликове и маске.

Он је познавао луталачку Русију до тог степена, да кад је требало да игра древну скитницу Варлаама и новог богомољца Луку („На дну“), одлазио је пешке „Сергију-Тројици“, нагледао се до миле воље скитница свакога чина и звања, или, тачније, које су изгубиле сваки чин и звање, до миле воље наслушао њихових прича, богатих свима прелазима у говору — од понизне добродушности до лукавог сарказма.

Кад је Москвин имао да игра трговца Порфирија Пита у комаду „Еве зухиновљева Смрт“ од Салтикова, Хлинова у „Врелом срцу“, — у његовом стваралачком сећању су оживљавали типови, не само да их је видео, него је такорећи кроз крв проосећао животне утиске још из ранога детињства. Он је познавао Хлинова по њиховој речи — пискавој и громкој и он је познавао Пазухине по њиховом делу, још пискавијем још громчем,

Ево чега се сећа Москвин из својих најранијих година :

„Син сам часовничара, нас је било осморо у породици. Кад сам ушао у осму годину, поникло је проклето питање: како школовати сина, где ће снромашни отац наћи новаца > Зимислио се отац: ако би дао сину средње образовање, требало би зато 300 рубаља годишње. А ако би му пружио само ниже образовање, може се проћи са десетак. Средњим образовањем пружана је могућност добровољцима да служе у царској армији. У том би случају рок трајао само годину дана. Зато је отац пошао да пита кога ће узети у војску, мене или Мишку, а Мишка је мој брат, народни уметник Тарханов. Рекли су да ће узети брата. Тада је отац мене послао у градску школу, –

„Треба признати да сам слабо учио. Ишло. је траљаво. Учитељи су били рђави, нису ми омилели науку. Нисам имао рђав глас и инспектор, који је управљао школом, позвао ме је да певам. Певао сам четвртком, на вечерњу. Затим, кад сам почео соло да певам, додавали су ми гривеник, Док сам учио, отац ми се поболео. У то сам време већ напустио. свој занат и постао помоћник у часовничарској радњи трговца Калашњикова, с платом од 50 рубаља, „А за те паре нека и твој мали ради у радњи“ — тако је рекао трговац. :

„Слали су ме да носим стакла, сказаљке, затим су ми давали да пишем пословна писма, Није ми била тако лака служба; јер је Калашњиковљев старији | пословођа био мој крштени кум. Старац је био старога кова,

„Узео ме је, ради даљег васпитавања, да живим код њега. А то, наравно, | није значило да ћу код њега живети лепо, богато, Само сам јутром одлазио к њему и читао „Живот светаца“. _

„У радњи сам добијао од кума гривеник... То је било у један или у два после подне, А дотле, нисам ништа узимао у уста, Питао би понекад: „Вања, је ли,

5 „Просвирње“ — жене које пеку нафору, просфора.