Naša književnost
•=4 1 х Е љ = 328 Наша књижевност
смрти, несумњиво су „Родољубци“, иако је по литерарној обради доста неспретно, сценски доста наивно конструисано, по обликовању личности доста шаблонско.
Радња се одиграва 1848 године, у доба мађарског устанка, Јунаци су војвођанске ћифте, које на прослави мађарског дана слободе носе мађарске кокарде и вичу „ељен“, и један славјанофилски проловедник Душановог царства што ће се остварити уз помоћ Русије и сервијанским оружјем. Стерија хладно свлачи пред нама те Смрдиће, Жутилове, Шербулиће, Лепршиће и ујне Зеленићке, те дичне родољупце, који, све из родољубља и због народности, вичу „ељен“, стављају кокарде, да касније спаљују мађарске протоколе, вичу против мађарона, за време борбе српских маса код Сентомаша, у позадини пљачкају Мађаре и Јевреје као самозвани „народни одбор“, а кад се Мађари, без везе с њиховим претњама, враћају, беже у Србију, живећи, јадници, о свом трошку, и најзад испотписују неку изјаву по којој добијају педесет форината ако се одрекну прокламоване српске Војводине. Језиво, али истинито делује ова сатира. Она понегде сасвим бледо потсећа на много свежије крваве комедије лажног родољубља под скутом окупатора. Но погрешно би било ову комедију насилу актуализирати, уносити у њу нов смисао, јер она одражава једно друго доба и много друкчије односе. Мако се један део српских маса 1848 године искрено борио за своја национална права, историски је та борба, на страни Беча, била реакционарна и противна интересима самог српског народа. Стерија није био присталица никакве револуције, и његова два позитивна типа су конзервативни углед“ ни трговци, један Србин и један Мађар, и можда и није сасвим јасно схватао историски смисао догађаја, но служи му на част што је остао објективан према Мађарима, који су устали против бечке реакције, на чијем челу ови вајни српски јунаци у позадини хоће „дуван да секу“, и што је, иако уверен у потребу националне еманципације Срба, приказао у реској светлости ову генерацију фразерских националиста, моралних слабића и аустриских коњуктуриста, који су заједно с патријаршијом служили гушењу мађарског устанка и изигравању српских интереса. Стерија није лагао што у тим догађајима није дао позитивне српске јунаке, јер њих у том тренутку с историског становишта није било, ма да нису сви Срби били моралне мизерије и ма да је прокламовање српске Војводине по себи било историски напредно. Позитивне традиције карловачког сабора тек ће касније развити даље једна борбена, напредна српска омладина у Војводини, С њоме Стерија више неће имати контакта,
Док код Сентомаша гину Мађари и Срби из народа, Стеријини патентирани родољупци уцењују „народне непријатеље“ које промзвољно бирају, осуђују војводу Шупљикца што се бори без парада и застава. При дичној емиграцији у Београд, ови родољупци, разуме се, морају да понесу општинску касу, да не би пала у руке непријатељу; они је лепо поделе међу собом. Гавриловић, који није хтео да носи