Naša književnost

484 Наша књижевност

~

„Разлог полемике по овом питању изгледа ми да лежи у томе што, кад је реч о тенденциозном некко под тим разуме намере уметника, а неко — једну од особина уметности. Уметност је тенденциозна, то значи да из кога му драго уметничког дела неизбежно извире тенденција. Али уметник није тенденциозан. То значи, да нема намере да ма шта насилно дода својој уметности, Такво схватање таложило се у мени на основу проживљене уметничке праксе, и давало ми неопходни „ваздух“ у раду. Био сам срећан да много касније нађем у познатој књизи од Станиславског изванредну илустрацију својих погледа.

„Говорећи О својој студији улоге Сатина, из Горковог комада „На дну“, Станиславски долази до оваквог закључка: „...у Сатиновој улози нисам могао да успем у ономе у чему сам несвесно успео у улози Штокмана („Непријатељ народа“ од Ибзена). Са Сатином сам играо саму тенденцију, и мислио сам о друштвено-политичком значењу комада, и као за пакост, то нисам могао пренети. У улози Штокмана, напротив, ни мислио нисам на политику и на тенденцију, а она се сама интуитивно стварала.“

Не може се боље изразити идеја о нетенденциозности уметничке природе. (Конст, Феђин, „Горки међу нама“, || део. Гослитиздат, 1944 129—130 стр.)

Ако би се, пак, разлог спора око питања о тенденциозном у уметности налазио у тако простим о ориМа као што су знање и незнање да се одели „намера уметника“ од „одлике уметности“, то једва да би се њиме уопште бавила „уметност свих времена и народа“. У ствари, не би било тако тешко досетити се да постоји она разлика коју је нашао друг Феђин, и мисаоно би човечанство давно већ скупило у себи снагу да се успне до тога „сазнања“. А што сеоно није уздигло до њега, и што се још стално наставља „спор“, значи, да су му корени негде дубље него што то изгледа другу Феђину. 4

Да се поново потсетимо како је ово питање постављено у руској књижевности, рецимо, 50-тих година прошлога века.

Водила се борба око два крајња гледишта, чији су претставници били Дружињин и Чернишевски.

Претставник првог гледишта, Дружињин је бранио идеју о нетен денциозној уметниковој природи и писао је:

„Тврдо верујући да тренутни интереси брзо пролазе, да се човечанство непрестано мења, али се једино не мења у погледу појма 0 вечној лепоти, добру и правди, он (песник) у незаинтересованом служењу тим идејама види своје вечно прибежиште. Његова песма је без икаквог намераваног моралисања о животу, нити икаквих других закључака који би се могли применити у корист његових савременика, она је сама себи награда, циљ и значење“ („Читалачка библиотека“ 1856, новембар, стр. 31).