Naša književnost
550 Наша ИЕ нос
вори!“, а ја никако не могу да умрем. Мама, тата, зашто сте ме начинили овако јаким»
По подне. Пет сати. Сви су већ уморни. Ударци падају тек ретко, у дугим интервалима, то је још само инерција. А одједном из даљине, из неизмерне даљине, допире одмерен, тих глас, пријатан као миловање: — Ег ћаг зећоп гепце!
Па опет седим, а сто преда мном пропада и диже се, и неко ми даје да пијем и неко ми нуди цигарету, коју не могу да држим, а неко покушава да ми навуче ципеле и каже да је узалуд, па ме напола воде напола носе низ степенице доле, у ауто, возимо се, неко опет упире
_ револзер у мене, то ми је смешно, мимоилазимо се са трамвајем, оки-
ћеним белим венцима, снабдевеним трамвајем, али можда је све то само
сан, можда је то само грозница или бар сама смрт. Та умирање је ипак
тешко, ово је нешто лако, паперје, само да дунеш и све је свршено.
Свршено2 Још не, никако још не. Сада опет стојим, одиста стојим, сам, без туђе потпоре, а тесно испред мене прљаво жут зид, пошкропљен — чиме2 чини ми се да је то крв... да, крв је то, дижем врст и трудим се да је размажем.... може, свежа је, моја...
А неко ме с леђа удари по глави и нареди да дигнем руке и правим чучњеве; при трећем падам...
Дугачки есесовац стоји изнад мене и удара ме ногом да устанем. Како је то узалудно! Опет ме неко умива, опет седим, некаква жена пружа ми лек и пита шта ме боли, а мени се чини да је сав мој бол у срцу.
— Ти немаш срце — каже дугачки СС.
— О, ипак! кажем ја и одједном сам горд што имам још довољно снаге да се заузмем за своје срце.
Затим опет све нестаје, и зид, и жена с леком, и дугачки (С[65
А преда мном су отворена врата ћелије. Дебели СС вуче ме унутра, свлачи дроњке кошуље, ставља ме на сламарицу, опипава моје отечено тело, наређује да се мећу облози.
— Погледај — каже другоме и врти главом — погледај шта умеју!
А опет из даљине, из неизмерне даљине, чујем одмерен, тих глас, пријатан као миловање: | ·
— До зоре неће издржати.
После пет минута избија на сату десет. Лепо, благо, пролетње вече 25 априла 1942.
УМИРАЊЕ
Кад сунца сјај и светло звезда Гасну нам, гасну нам..
Два човека с рукама склопљеним надоле, тешким, лаганим корацима ходају по белој крипти у кругу један иза другога и танким, различитим гласовима певају жалосну црквену песму.