Naša književnost

дижући се са столице и не окрећући главу у правцу врата, Лудвика је одлучно рекла; „Јежи“.

Ушао је у собу као да је давно чекао на тај полугласни позив. Лудвика је мирно упитала:

— Хоћеш ли да изађеш у вртг

Еугенија је затресла главом. У њој су се јављала мучна, непријатна осећања. Лудвика хоће да их има уза се, под руком, да посматра шта ће она и Јежи... Још једном је затресла главом, одлучније.

Пошли су преко поља, пошто су на узвишици Немци још увек проверавали исправе. Од куће је јурила за њима бела овчарска куја Аза, лакомо се облизујући као поларна медведица. Не могући да их достигне, из далека је слала за њима пригушен, непријатан лавеж. Влатаста река јечма оштро се је отирала о њихово одело и руке. Зелене влати, набрекле попут младе грахорице, већ порђале на врховима, текле се у правцу њих, гоњене поветарцем. Пит — пит прнула је препелица залепршавши крилима, Јежи је застао, ухватио Еугенију за руку и рекао: |

— Од оног времена нисам био на селу.

Од оног дана. Еугенија се је замислила. То сећање је било свеже, младо. Април. По јендецима су се расцветавали блистави, једри љутићи. Спремила је повећу киту за Јежиев долазак. Долазио је да им устали положај на селу својом изразито аријском личношћу. Газдарици је могла за њега да каже: мој брат од тетке. Прва ствар на коју је Јежи тада обратио пажњу били су ти љутићи, светли и укрућени, убрани уз мисао на њега. Заједно са Антосјом се детиње радовао априлском цвећу. Чудновата ствар: он је истински и искрено волео девојчицу, водио с њом дуге разговоре, Антка је љубоморно погледала, кад је са мајком излазио у врт пред кућом. Смешна девојчица. Јеврејско, прерано буђење осећања. А Јежи је одвајао девојчицу између осталих, не због тога што је то њена кћи, сасвим не због тога = чудила се Еугенија. За време топлог поднева били су сами у кући. Јежи ју је привукао себи:

— Гјенја, одбаци то све, хајде са мном. Имам код себе крштеницу своје сестре. Мајка ће нам водити домаћинство,

— А хоћеш ли ме сматрати као сеструр — ругала се она, — Но, реци — наваљила је. Његово лице је било озбиљно, испитивачко, помало тврдо. Њене светле очи су с муком бежале под његовим погледом, намученим и мутним као да се у њему скрива болест, У њему је читала чуђење и неверовање. Заруменио се, а после тога је из те своје збуњености излетео живим, неуздржаним смехом:

— Не, то ти не обећавам. Заиста не... Ако би то хтела, онда зашто ме доводиш у искушење 2...

Дуго су били сами. Са стола су их пажљиво посматрали непо-

кретни љутићи. То свеже, младо сећање није остарило у њеним ми слима.