Naša književnost

ређе

Хроника 141

Чедомир Миндеровић је писац који је, рекло би се, својствено предодређеп да људску материју овако третира. Он је рођени, нагонски лирик. Његова експресија увек вибрира. И то га императивно олводи не само овом и оваквом садржају, него и једном специфичном стилу. Тај стил, који је сав у фрагментарним наговештегвањима, у сугестијама које се набацују, а не разлажу, у сликама које погађају, али не објашњују, у метафорама, поређењима, симболичним сажетостима које заустављају читаоца под притиском једног утиска, не допуштајући му да за њима даље и дубље иде, врло лако се претвара у манир, и као таказ постаје понекад теретан. Једна извесна наклоност да се сугестивним, симболичних сликама створи штимунг и надражи машта може да буде, с времена на време, и овде-онде, позитивно ефектна, али на крају, и у честој употреби, почиње да делује апстрактно, као вербални ефекти који не одјекују, а засићују. Код Миндеровића у овој књизи има те лирске реторике, која, у ствари, не одговара његовој тенденцији да се удубљује у људске салржаје. Од ње ти садржаји понекад остају некако олакшани, као предмет у води, Али тамо где тај његов вибрантни стил адекватно садржају звучи, где је лирски акценат у пуној сразмери са мотивом, где се конкретна, жива, нова слика одмах везује са осећањем, да га потенцира, и за мисао, да је крене, ова књига узбудљиво делује и на многим страницама она не може да се чита без грча у срцу.

Дневник Чедомира Миндеровића није писан за историју, као што је случај са великим документарним делом Владимира Дедијера. Из Миндеровића будући историчар Народно-ослободилачке борбе може добити и података који би сг везивали за! факта, за догађаје, и који би могли да допуне ликове бораца и руководилаца. Али ако тај историчар буде имао наклоности да историју помало и романсира, онда ће му управо Миндеровићева књига дати могућности да се уживи у атмосферу живота кроз који се борба догађала. Миндеровићеву књигу треба да читају и са њоме да се саживе и наши будући романописци о великим стварима које је народна борба показала и створила, њу треба да присно осете и присвоје и драматичари који ће једнога дана хтети градити драму из најдраматичнијих стања кроз које су наши људи пролазили. Она им можда неће пружити много мотива за садржај у конкретном облику. Али ће она за сваки добар народно-ослободилачки садржај моћи да сугерира боју и атмосферу које му подударно одговарају, и више од тога, да му покаже човека изнутра у борби и борбу у њеној унутрашњој садржини.

Милан Богдансвић