Naša književnost

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД

А. Н. ОСТРОВСКИ: „КОЛА МУДРОСТИ — ДВОЈА ЛУДОСТИ“.

Комедија А. Н. Островског, најзначајнијег руског драматичара из друге половине ХЕХ столећа, „Кола мудрости — двоја лудости“ даје необично пластичну реалистичку слику „господске“ средине руског друштва, која се реформом од 1861 године нашла у безизлазном положају. Укидање крепосног права, које није лишило феудално племство свих друштвених привилегија, дало је моћан потстрек развитку прогресивних друштвених снага. С постепеним рушењем старог кре"посног поретка и његових институција, друштвених обичаја и морала, губио је и крепосни човек, тле под ногама, као што се снажењем нових друштвених слодева и успостављањем нових животних облика формирао нови човек, чија су идејна стремљења имала чврсту. животну подлогу.

У комедији „Кола мудрости — двоја лудости“, која темом захвата из периода прелаза из старог у нови живот, А. Н. Островски скоро уопште не говори о том судбоносном врењу прелазнога доба. Али је тај судбоносан преокрет, изко само с презрењем наговештен у речима његових лица, осећа у стварности, у личностима и њиховим поступцима, у неизбежној логици драмског развоја. Његово преосвештенство Крутицки, који је у „шездесетој години сачувао потпуно нетакнуту памет шестогодишњег детета“, пише „трактат против реформе уопште“, властелин Мамајев с тедтралном господственошћу заобилази „ону страшну ствар са сељацима“, а промућурни назови-либерал Мван Ивановић Городулин, уважени и угледни господин, покушава да се, уз помоћ напредних фраза скрпљених туђом памећу, одржи на истакнутом положају. Губећи своје друштвене позиције, сви они губе сваку перспективу и, удаљавајући се од живота, учаурују се У свој лични, промашени и накарадни свет илузија и реакционарних нада, сањају о враћању на старо и стрпљиво чекају знак да се обелодани чудо...

Њихову животну промашеност, детерминисану друштвено-историским чиниоцима који се у драми једва виде, Островски верно прати У прохтевима, тежњама и односима својих јунака, разголићеним до најтананијих психолошких рефлекса. Општа промашеност лица, која се осећа у њиховој друштвеној устремљености, обелодањује се, на плану моралних вредности и људских 0с0оина, као пуна наказност и страшна деградација. У приказивању тих личности, које су споља још увек блештаве, а изнутра поразно празне и јадне, Островски иде до крајњих консеквенција, до оне границе на којој нам се оне, још увек убедљиве, већ чине потпуно нељудским. Реалистичка генијалност приказа „господске“ средине, у делу Островског, није само у томе што писац своја лица потпуно провиди у њиховој пустошној празнини и што их такве изображава пред очима гледалаца. Он иде и даље. У ту аристократску средину окорелих реакционара и овејаних празноглаваца, он пушта једног младог човека из њихове средине, који је, „паметан, зао и завидљив“, како сам за "себе каже, свестан да може направити каријеру једино под условом да цинично користи њихове слабости, да ласкањем њиховој људској беди крчи себи пут ка „срећи“ како је они за-

Мр сриувнаљ«