Naša književnost

уђе ајивеа

Хроника 143

мишљају: богатој жени, друштвеном положају, општем уважењу, формалном успеху! Тај млади човек, жељан аристократски лаког живота, игра се њиховим стрстима, слабостима, тежњама, бедама, говори оно што ласка њиховој сујети, ради што им користи, и на тај начин стиче опште симпатије, задобија позиције. Али, поред тог живота пред њима и за њих, он води и свој живот: бележи у дневник све своје циничне поступке, разоткрива моралну беду друштва у коме се креће, оцењује људску безочност његових тежњи, испразност сујета и суревњивости... Када се на крају дневник открива, и цело друштво сагледа у њему своју поразну слику, оно не може да му не призна истинитост и њеном писцу способност: оно се мири с човеком који тако поразно мисли о њему, оно прима слику своје беде као истину. Цела сатира, дакле, на крају добија нову црту, још дубљу и још страшнију: она захвата и свест и савест тог света у стању потпуног расула свих људских особина.

Животну промашеност и људску празнину тих претставника преживелих животних тежњи, који формално чувају своје достојанство али су у себи свесни своје страховите људске беде, Островски разголићује оштром објективношћу реалистичке анализе. У веродостојном приказивању аристократске средине, у тренутку кад она губи тле под ногама, и почиње да илузијама спасава своје позиције,. свој ауторитет, своју срећу, Островски се не служи одсечним методом сатиричног шибања, каквим се Гогољ послужио у својој слици властелинско-бирократског царства мрака. Избегавајући гогољевско подвлачење основних тенденција, које иде некад до симболичног пароксизма, Островски је успео да методом уметника-реалисте изобрази до подробности верну,потпуну и у својој целини истиниту слику беде, нискости и затуцаности једног надменог друштвеног реда у фази агоније. 6 Е У

Писана једноставно, без јарких боја, оштрих супротности и драстичних ефеката, припроста у логици развоја и смислу решења, ова комедија има невероватну снагу убедљивости и природности. Ма да се у њој живо осећају (у склопу заплета и карактерисању главног лица) трагови Гогољевог „Ревизора“, она и У сценском развоју радње и у реализацији драмске слике као целине претставља корак унапред ка потпунијем реалистичком обухвату стварности. По тим својим особинама, које у појединим сценама, и не ретким, иду до ненадмашности ова комедија А. Н. Островског стоји у врховима светске комедиографије.

„Кола мудрости — двоја лудости“ грађена су сувереном руком мајстора сцене, који свој занат није учио само на остварењима Гогоља, Пушкина и Грибоједова, него и на класичном француском позоришту у италијанској сотеда Че! аге. Тај „чаробњак речи“ (М. Горки) дао је своју комедију у невероватно течним, живим и реалистичким дијалозима, пуним особене боје лица која их воде. Драмска типичност талента А. Н. Островског најбоље се открива на њетовом психолошком изображавању ликова кроз особен речник, начин мишљења, метод делања и реагирања. У том погледу он је у светској позоришној књижевности остао до данас ненадмашен, “>

У режијском приказу Јурја Ракитина и Мате Милошевића, „Кола мудрости — двоја лудости“ изведена су на београдској позорници с пуним успехом. Редитељи су осетили смисао појединих личности, карактер узајамних односа, реалистичку изградњу дела и сатирични значај целине, и нашли позоришна средства да то верно изразе на сцени. Када су већ на два места вршили скраћивање текста, уосталом незнатно, требало је скратити, или бар ублажити почетну сцеву, У којој главно лице, у разговору са самим собом и својом мајком, образлаже свој план акције, који ће се одиста развијати пред очима гледалаца.

Безочног и циничног младог човека, који се мајсторски прилагођава разним људима, дајући себи увек нови изглед, који има шансе да се допадне, мајсторски је играо Мата Милошевић. Када се у његовој улози не би унапред осетио када ће да измени држање, кад своју улогу не би толико марионетски одредио