Naša književnost

154

Књижевна дела прошлости потребно је прештампавати да би их отргли од заборава, и да би указали на вредност коју су у своје доба имала као напредна мисао, — што је случај са Доситејевим делима. Што се тиче научних дела насталих у нашем веку, која не претстављају савремену научну мисао, чак и ако је потребно њихово прешштампавање због обиља података који се могу корисно употребити у научном раду, прештампавање се не може обавити без критичких напомена. Иначе ће, уместо да онај позитивни плод рада налазећи своје право место допринесе развитку науке, погрешно постављена целина довести појединце У заблуду. Ставити избор чланака Тихомира Ђорђевића у оквир културне историје, не значи само не дати право место извесним позитивним садржинама његовог рада, него и омогућити да се, отсуством критичке редакције, у читалачким масама створе погрешни погледи на друштвени и културни развитак Србије ХЛХ века.

(О вредности дела Тихомира Ђорђевића може се посебно говорити, али не као дела из области културне и друштвене историје, него етнологије и етнографије. И било би неправедно када би овај осврт спровели као критику културно историјских теза Тихомира Ђорђевића, само због тога што су његови чланци изишли као прилог културној историји, а када је познато да он таквих теза није имао. Али је нужно скренути пажњу да се може доћи до низа погрешних закључака 4ко се његово дело не чита као оно што јесте, него као друштвена и културна историја.

За чланке који су у овој књизи штампани може се рећи да су узгредни рад Тихомира Ђорђевића, уобличавање материјала који му је преостајао при сакупљању грађе по другим, етнолошким питањима. Будући да су извори које је претраживао садржавали различит материјал, он је желео да узгред прикупи и податке који су му изгледали од значаја за друге области изучавања; бележио их је да би били од користи другима, који се тим

Наша књижевност

питањима више и стручније баве. Обрађујући такве чланке, од којих мноти додирују питања далеко изван ње тове струке (чланци о књижевности, уметности, привредној структури и друштвеним односима), у њих је уносио и друге податке, често без икаквих додирних тачака и узрочне везе са главним предметом излагања. Тако нпр. У подужем уводу чланка „Књижевност“ (првог у овом избору), наводи низ цитата који показују како је Србија у доба које описује била покривена густом шумом, како су шуме биле пуне звериња; какви су били пугеви, и како се њима путовало, итд. итд. такви и други, често исти примери, углав=ом из природног оквира и материјалне опреме друштва, прате све његове чланке по темама које се односе на појаве непосредно или посредно условљене економским и друштвеним односима. Код њега је оскудица материјалних средстава час узрок, час последица ниског културног нивоа, али утицај дру“ штвених односа, покушај анализе друштвених односа, никад се не појављује. Развитак саобраћаја, промене у се лу, постанак вароши новога типа, односе Срба и Турака и положај Турака у Србији после другога устанка, он само илуструје примерима који приказују спољне манифестације коренитих преображаја. Такви су чланци „Саобраћај“, „Село“, „Варош“, „Турци у Србији за прве владе кнеза Милоша.“ Наравно да у таквој обради промичу и озбиљније грешке, засноване на нетачној интерпретацији чињеница које се наводе („коректни“ односи Срба и Турака, народ „избезумљен и подивљао“ у 1816 и 1817 години, итд.), а са којима би се требало посебно позабавити. Даље, да о Србији пре сто година „има још непознатих или мало познатих података, нарочито детаља“ тачно је, и не само за детаље него и за крупније ствари, али је тачно и то, да „рељефнију и потпунију слику“ неће пружити подаци инжењера Рихтера о Милошевом ашчији, или о томе како је Милош путовао. („Једна књига 0 Србији пре сто година“). Стари балове можда претстављају некакву занимљи-