Naša književnost

Хреника

вост („Наши стари балови“), али да балови које је приређивао енглески посланик Хоџес имају каквог значаја за културну историју, сумњиво је. Несумњиво је само то, да је Хоџес дошао са мисијом да Србију одвоји од Русије, и отишао убрзо свестан да је сваки такав покушај унапред пропао. А на то га је упозорио и један драстичан плакат, њему намењен, који је освануо једног јутра на београдској улици.

Овим су већ доста наглашени недостаци књиге „Србија пре сто година“. Када се погледа слика коју је о тадањој Србији дао Вук, а донекле и Сима Милутиновић, када се погледају описи које дају поједини путописци и мемоаристи (нарочито у до сада нештампаним списима), савременици ондашњих догађаја, — требало би очекивати појаву дела која превазилазе Њихова излагања, по неумитној логици да сазревање друштвене свести условљава и развој научних погледа на друштвену и културну историју. Разумљиво је зашто после Вука није могло бити јачег историчара српског друштва, и зашто су многобројни прилози друштвеној историји остали нештампани, када се зна колику је борбу морао водити Вук за сваку реч коЈу је написао. Истиниту реч о унутрашњим односима у Србији могао је

послати написмено Милошу тек када је прекорачио границу, а „Особита градња за историју нашега времена“

остала је због своје драстичности нештампана, и требало би је данас, после стопетнаест година извући из архивске прашине.

У даљем развоју историјске науке, уместо да противуречности које су друштво кретале напред крену и научну свест, и наука постане израз напредних стремљења и нових сазнања, она се насилно потчињава назадним тежњама. Противуречности и политички сукоби које је још у заметку Вуково оштро око приметило, мада код Њега нису добили и своју теоријску формулацију, ублажавали су сени стављали у оквире званичних „историј-

155

ских“ погледа, који су одговарали династичким аспирацијама.

Назадак који је претрпела историјска наука може се накнадити само тгмељним радом на расветљавању познатих и.проналажењу за сада непознатих података, 4 не надопунама из дела која немају блиске везе са главним задатком историјских наука. После свега што је о Србији од пре сто и више година рекао Вук као њен савременик, а што је делом и до данас остало нештампано, прештампавати једнострано илустративан и површан материјаљ у збирци која мора имати значајнију намену, није нарочито корисно остварење. Збирку „Културна историја“ требало је поставити или као низ дела кроз која ће се прошлост Србије упознавати преко њених културних творевина (када се већ почело за Доситејем), или као низ дела која ће осветљаватни културни развитак српског друштва са гледишта савремене науке. Али, тада се није могло почети са Тихомиром Ђорђевићем.

Свесни смо тешкоћа пред којима се налазе друштвене и историјске науке код нас, јер нема још ни две године од како су стекле пуну могућност за свој слободни развитак. Зато је за сада немогуће засновати једну збирку на новим, оригиналним делима, а и да је могуће, нужно је издавати и дела која су била напредни израз свога времена. Међутим, како та протекла времена нису довољно позната, а нарочито у правој научној светлости, потребно је таква прештампана дела пропратити коментарима који ће објаснити њихов однос према добу у коме су настала. То је требало учинити и са Доситејевим „Изабраним странама“. Иначе ће се лако догодити да шире читалачке масе посматрају идеје у тим делима као извесне самосталне вредности, извесна општа „наравоученија“, када је реч о Доситеју. А тиме неће ни дела наћи своју корисну примену, ни њихови ствараоци достојну оцену,

Данас је наука ступила на свој прави пут, служење народу. И баш због поверења народних маса у науч.