Naša književnost

24 Наша књижевност

је требало чекати на његов долазак. То је било неиздржљиво и постајало немогућно у овом часу. У снажном, још девојачком телу оживели оштри, немирни трнци, панички устремљени сви у једном правцу, вуку је и гоне неодољиво из ове куће. У мислима страховање, неизвесност, и само једно питање: какве сцене и причања доноси ово вече и каква ли 10] се ноћ спрема» Да је бар девојка ту. Неколике безначајне речи, измењане са њом, скренуле би женине мисли на другу страну и задржале је. Али је случајно и девојка била у том тренутку отишла негде преко улице. Жена се одједном нашла поред свога ормана у спаваћој соби. Пред њом је био већ растворен њен мали и јевтин девојачки кофер од вештачке коже. Као што је често пута радила у сновима и у оним буновним мислима поред заспалог мужа, она је и сада сложила брзо најнужније од потребних ствари и одела, (само оно што је она донела), и са кофером у руци спустила се низ басамаке, М опет никога да чује ни да сретне. Њена је мисао потпуно стала. А онај снажан немир у телу бива све јачи и тако је силан да би ланце раскинуо. Тај немир је носио као сламку уз стрму улицу и водио је право очинској кући.

Београд, јун — јул 1943 г. ИВО АНДРИЋ

Цуце Сокић: Прокоп