Naša književnost

Злостављање

чедна и послушна девојка. Утолико боље што је сирота. Узети сироту, а вредну девојку у кућу, значи осећати сваког дана још једно задовољство више од свог тешко стеченог благостања, и са сваким даном га помало увећавати. Јер стицање јесте, додуше, бежање од сиротиње. Али да нема сиромаха, како би се могла мерити вредност и ценити успех оних који стекуг А што се тиче лепоте, те снажне и трајне лепоте, коју је газда Андрија сматрао другим богатством и до које му је било много, много стало, лепота је ствар која ниче и расте тамо где случајно падне, код сиромаха као и код богатих, Само што богатство привлачи себи и лепоту сиромаха, као што хладни предели вуку топал ваздух. То је један од оних свемоћних закона у људским односима; а за те законе газда Андрија је од увек имао нарочито развијен поглед и смисао, и познавајући их добро он се помоћу њих, као помоћу живих снага, успињао и на друштвеној лествици и у својим рођеним очима.

То је била једна од оних удаја о којима се прича не само у комшилуку и међу познанством, него и код непозната света, један од ретких примера како и скровите врлине налазе своје признање и награду. Из своје сиротињске куће у којој су и немаштина и, још више, њен преки отац, живахне сестре и болешљиви брат, стварали атмосферу вечитих узбуђења и малих, али сталних затегнутости, Аница је прешла одједном у момачку, али пространу, мирну и уређену кућу тога мужа кога јој је непредвиђена срећа донела.

За онога ко уме да чита у стварима, кућа газда Андрије Зерековића била је по распореду, намештају и целокупном уређају једна нема историја његовог успона од сиротог, вредног и трезвеног калфе до угледног привредника. Као за многе често употребљаване речи, за ту реч привредник није ни данас тачно одређено ни потпуно јасно шта значи; али она се проширила у нашем друштву некако у време тешког шегртовања газда Андријина; он је од ње направио циљ свих својих патња и напора, и сада кад је тај циљ постигао, изговарао је ту реч по безброј пута у дану са, неком осветничком слашћу којој је дубље значење и прави смисао само он знао.

То је била старинска, али лепа кућа на спрат. По једном старом, добром начелу, она је била у близини радионице, али не у вези са њом. Ту је он становао у младости, као самац, код једне добре удовице, која је држала цело приземље, Кад је удовица умрла, он је био тек у мучним почетцима свога мајсторског позива, али је од њених рођака купио све што је иза удовице остало и тако задржао за себе цело приземље од три собе. Доцније, кад се радња осовила на своје ноге и газда Андрија стао да окреће пару са вештином коју нико није могао да предвиди, а у којој су његова скромност и снисходљивост играле највећу улогу, он је искористио прилику и од сопственика једног особењака и последњег потомка старе породице, који је живео на првом