Naša književnost

а ари стиввинииии

је

к | 1)

42 2 - Наша књижевност

Али старијега, средином октобра, послаше послом у унутрашњост Алимпију се то не допаде много У ова бурна времена, најбоље је седети с миром тамо где си. Но служба је служба, он бар, као стари савестан чиновник, зна шта то значи. Само за неколико дана. Међутим, Милан се више отуда и не врати. Између оних неколико хиљада што Немци пострељаше у Краљеву, и његов старији син нађе се у броју. ;

Његова жена имала је суза, судбину и свет који је долазио. М 60: тако отицаше. А он се кочанио, каменио. И све му се беше побркало у глави. Као да се нешто беше пореметило у свету. Или у њему са мом. Он беше знао за тешкоће у животу, за немање, за дечије болеста, за указе, за декрете, за премештаје, за параграф 76 и, касније, 127у вези с тачком 16, за рат, и да неко, и да многи могу да погину, али за такву судбину, за стрељања сто за једног, и то невиних, и међу њима и његовог сина, мирног као бубу, за кога се он толико жртвовао... није даље могао да мисли. Оде као јагње, још је успевао да срочи, и да каже. А он се тслико плашио за млађег, за Жарка. Тај је имао луду главу: политика, затвори, неће службу, због њега и он оде у пензију — а, гле сад, ето, испаде да је он изабрао боље. Ови га се гадови неће дочепати, кад се само дохватио планина...

Потом почеше да стижу суморне вести. Ужице паде. Хватаху и стрељаху поједине партизане, и његово срце опет задрхта. Силазио је јутром рано, тих дана, и, на оним пустим кошавама које те године зафијукаше као за инат раније него иначе, стајао је, чекао да се појаве те злосрећне прљаве новине код трафиканта, и грозничаво их отварао: цепао их је ветар, квасио снег, а он је само једно страховаос: да не сретне његово име међу побијенима или међу ухваћенима. Насте прогон и партизанских породица. И њега одвукоше једнога дана у специјалну, па на Бањицу, а затим, после три месеца, ни сам није знао како, пустише.

Ушао је унутра запањен, скрхан, посрамљен, Зар да њега, који је овој земљи верно служио толико, без иједне мрље на својој чиновничкој савести, под старе дане, стрпају тако у затворг Но убрзо, кад угледа онај јад у логору, али и онај сјај у очима који плану код не ких кад сазнаше да је он Жарков отац, у његовом срцу, у његовој души нешто се покрену. Гордост нека поче да расте у његовом старом срцу: зар толико њих зна за његовог Жарка, и отада, кад би убацили каквог новог — а њих је било свакога дана све више — он се више није ни претстављао: „Алимпије Савић, саветник министарство у пензији“ већ једноставно: „Жарков отац“, Он познаде глад, зиму, премлаћивање, одвођење на стрељање, грозничава опраштања, пркосне, смеле повике оних који су одлазили, и глуху тишину која је после настајала у соби, и оне неме, дуге шетње логораша у круг пред вече, затим причања, посусталост и полетност, она нагађања, кратке, једза наслућене вести из спољњег света, које су допирале некако, одвођење