Naša književnost

12 Наша књижевност

јака светлост, оно његово вечито „разумеш»“ Труди се да га гледа право, не трепћући, али је то стаје напора. А газда Андријини разговори су расли и претварали се у све нове и све смелије монологе, у којима је пуштао све више маха својој машти и своме језику и у којима се цела његова и њему самом дотле непозната личност, у све чуднијим ставовима и све новим преливима, надимала и блештала пред очима зачуђене и помало уплашене али непоколебљиво мирне жене.

После вечере то је бивало редовно.

Аница узме плетиво и седне испод лампе, а већ стрепи у себи од његовог неминовног говора. Газда Андрија запали цигарету, развије јутрошње новине и завали се у фотељу. (Он само после јела пуши « то овако раскопчан, без кравате, у жућкастом капуту од камиље длаке, који му допире готово до колена.) Нешто чита за себе, а нешто жени, наглас. А у вези са прочитаним он распреда своја мишљења или износи своја сећања, док га жена само. гледа преко плетива и ретко добацује понеку реч, која распаљује његову речитост и одводи његово причање на путеве и њему самом дотле неслућене.

„Указом Њ. Вел. Краља... итд. чита газда Андрија, „постављен је за управника града г. Н. Н.“

— Видиш, ово је опет једна грешка. Не улазим у питање чија, али грешка, То је опет један од оних ситних и гладних чиновника који се савијао пред свим и сваким и богорадио Јевреје да му не протестују меницу. И како ће он сада моћи да буде оно што заиста треба да буде2 Управник вароши у престолници! Знаш ли ти шта је тог

Аница га гледа, Њу увек збуњују та строга и прекорна питања и не може да се навикне на њих, иако већ одавно зна да је као одговор довољан њен миран поглед, пун снисходљивог незнања и благог љубопитства. — Па ту има, болан брајко, да се примају високе личности, угледни привредници, разни странци. А за то треба начина, Треба бити беспрекорно одевен, одмерен, услужан, а достојанствен. Ово може, молим лепо. А ово, жао ми је, не може! И крај! А са чиновницима» Ту тек треба сигурна и јака рука. Ах, не био им ја управник!

Газда Андрија се диже из своје фотеље.

— Не би код мене било задоцњавања, нереда, мита, ни извлачења. Разумеш> Ишло би то као сат, ја теби кажим, као сат. Ко неће у ред, напоље! Без протекције и без обзира! Без милости!

Са слашћу понавља последњу реч. Поправља чуперак косе, који му је пао на страну, и пали цигарету која се угасила, седа поново у фотељу и наставља неким меким, значајним гласом:

— Па, треба ићи Краљу лично на реферат. И шта може таква једна беда од чиновника да каже Краљу о стању у вароши, о расположењу народа Може да се клања, да састави пете и аминује на све што се од њега тражи. А ту би управо требао човек који ће да се испрси у даном тренутку, разумеш, у даном тренутку! — и да каже: „Ваше