Naša književnost
Како су ухватили Семагу - 307
— Ја... као да сам мати! Ах, ти, братац! Но, па шта ти тражиш! И шта радиш са мном2 Ја сам, брате, војник, лопов сам ја, ако ћемо право....
Ветар је шумео потмуло и тако тужно.
— Боље да си заспао. Но, бајки. Спавај! Ништа, брате нећеш извући. Спавај ти. Отпеваћу ти песму. Мати би отпевала, Но, но, но.. О 0, 0! Бај, бај. Нисам ја жена. Спавај.
И Семага је наједном тихо и, колико је могао, нежно и отегнуто запевао, сагнувши главу к детету.
Ти, Матањка, душо, стоко,
Ниси баш ништа но око.
Он је то певао на мелодију успаванке.
Беласаста магла на улици непрестано је врила, а Семага је ишао по тротоару с дететом у недрима и у исто време док је дете, не престајући, цвилело, лопов је над њим слатко мрмљао:
Кад ти дођем у госте,
Поломићу теби кости.
,
И по његову лицу од очију текло је нешто — отопљен снег ваљда. Лопов би сваки час задрхтао, гребло га је у грлу и гушило у грудима, и било му је до суза тужно ићи по пустој улици усред мећаве с тим дететом што је цвилело у недрима.
Он је ипак једнако ишао.
Иза њега се разлеже потмуо топот копита, у мутној магли појавише се силуете коњаника, и ето стигоше га.
= Ко иде»
— Ко сиг — зачуше се одједном два узвика.
Семага се трже и застаде,
— Шта носиш, говори! — дојахавши до самог тротоара, упита га један коњаник.
— Шта носим> Дете!
= Ко си
— Семага... Из Ахтирке.
— Па тебе смо, пријатељу, и тражили! Де, хајде, стани уз коњску њушку!
— Нама треба да идемо крајем. Поред кућа мање дува. А средином пута нама је незгодно. Ми смо и онако већ...
Полицајци су га једва разумели и, допустили да иде са стране, а сами појахаше упоредо, неј скидајући очију с њега.
И тако је ишао до самог кварта. :
— Аха! Долијао, соколе! Е то је одлично! — срете га члан кварта у канцеларији.
Семага је затресао главом и упитао:
— А како ће сад дете2 Куда ћу с њим2
— Шта» Какво детер
даскама
вадис
лана сланина
=== пе ах сео а До Деси
пи