Naša književnost
308 Наша књижевност
· — Наход. Нашао сам. Ето. И Семага извуче из недара своје нахоче. (Оно се млитаво савило на његовим рукама. — Па оно је већ мртво! —- узвикну члан кварта.
— Мртво! — понови Семага и, погледавши на дете, спусти га на сто.
— Види ти, — рече и, уздахнувши, додаде. — Требало је да га одмах узмем. Можда и не би... А ја нисам одмах. Узео, па оставио.
— Шта ти гунђаш» — радознало упита члан кварта
Семага суморно погледа око себе.
Са смрћу детета у њему је умрло много од онога са чим је ишао по улици.
Око њега је било све званично, пред њим затвор и суд. Семагу је заболело. Он прекорно погледа на дечји леш и с уздахом проговори: — Ех, ти! Узалуд сам, значи, себи сломио врат ради тебе! Ја сам
мислио, и заиста... али ти си умро. Ето ти! И Семага је огорчено почео да чеше врат. Водите га! — нареди члан кварта полицајцима, показујући кли-
мањем главе на Семагу. И одвели су Семагу у затвор. И то је све.
(Превела с руског Ј. Х.) МАКСИМ ГОРКИ