Naša književnost

ГОРКИ МЕЂУ НАМА

(ДВАДЕСЕТЕ ГОДИНЕ)

... Горки снажно стеже моју руку и с тим стиском доводи ме до стола.

__ Седите. Дозволите ми да будем с вама сасвим искрен.

Изненгдво гкцентовање на о, које је у нашем језику затворено чинило је те речи нарочито значајнима.

Гладећи дланом рукопис говорио је сухо, слабим, ниским гласом и мени је изгледало као да испуњава неку дужност, која му је већ давно досадила — да поучава и поучава писце почетнике.

— Идеологија, знате, дивна је ствар. Али идеологија ради идеологије, — то је сумњиво... Филозофија се мора проучавати. Код нас се верује да се она може схватити наједаред, на основу извода, на пречац. И идеологија као да долази на пречац. То не води ничему.

Трудим се да не изгубим ни речце и да уђем и у најинтимније мисли које могу бити скривене иза тих речи. Почиње да ме хвата страх што ништа не могу да упамтим. И наједном — ни жив ни мртав, више ништа не разумем шта говори Горки. Пребацујем себи: пропао си!

Сада видим осмех код Горкога —н мек и као неодређено 38мишљен: — Па ето ова вам се прича више и не допада, — говори он нешто мало лукаво, и као ослобођен спушта велике руке на раширене листове хартије.

— Никако ми се не допада!

__ Ето видите. А доћи ће време кад вам се ниједна ваша прича неће допасти. Све ће престати да вам се допадају.

Њему се мало подигао брк и са тим снисходљивим осмехом он окреће поглед прозору и тренутно погледа кроз стакло врхом улице. Он још није завршио, али је јасно да осмех упућује себи и да хоће да каже: па и мени се више моје приповетке не допадају.

— Треба се научити вештини посматрања ствари, — говори он опет акцентирајући на о. — Одвајати се од случајног, спољњег, у томе је вештина гледања. У целом нашем животу је много наслага. Треба се од њих доста одвојити.

Једнога тренутка посматра ме оштро и тако изговара реч »ми, баш као да хоће силом да повеже мене са собом: