Naša književnost

та Ди Ириир"

Горки међу нама | 279

— Нас је ставила судбина у изванредан положај — ми, уметници речи, творци, ми смо дужни да стојимо изнад свих људи и ствари. То је тешко, али смо ми дужни да будемо снажни! Снажни!

Не скидајући руку са стола, лагано склапа прсте у снажну песницу. Кожа се на његовом лицу затеже, премештајући боре са једног места на друго и као да он поново посматра и поново распоређује своју ду“ шевну имовину. Очи му се из дубине осветљавају, чини нам се да се у њих може ући. Светло су сиве боје, не голубије, а тако светло сиве боје, која сједињује у себи мушку нежност и разум.

Почиње дубоко да кашље, али се за време кашља ствара очигледна снага, која живи у његовим оштрим плећима, грудима, у том целом мршавом високом стасу, и та снага немарно умирује, дави кашаљ, који га мучи. Прелази дланом по челу и темену, дотиче се и скида татарску капицу, шарено везену свилом, и тада му се појављује гола глава, потпуно избријана, са једва избоченим теменом и у повезаности његових црта која се на мах показала — округло истакнутих јагодица, великих лепих ушију, снажно раширених ноздрва — ја видим нераскинуто јединство, као изливено.

Поново се осмехује, али овога пута као да моли да се не љутим због тих непријатних ствари, које хоће да ми каже.

= Ви узимате гола факта без везе са другим фактима или с ма чим већим, важнијим, Код вас се све догађа као у ваздуху. Могла се створити приповетка и друкчије. Могло се казати да као смена умирућем, ономе што одлази, долази ново.

Одлично ухвативши кретање његових мисли наједаред сам осетио потребу да нападнем себе.

— Одучио сам се да се одвајам од онога што ме окружава. Мене заводи спољње, привлачи површинско на земљи.

Он ме је посматрао пе скривајући нимало радозналост, само што ме није бодрио: па де, де, још, млади човече, де.

— А тако не би требало да буде, говори он врло тихо. — Треба загледати дубље. Па ето тај ваш буржуј, — он нема најважније. На крају крајева ма какав био човек, — било буржуј, сељак, радник,

гристократа, сваки има какав било циљ, снове, нешто што га као човека за то привезује. То и управља човеком. То и треба посматрати.

— Све већа нежност његовог гласа изазива у мени неиздрживи стид: све ми је теже чекати да он најзад каже, да прича није добра и да сам ја без талента. А он продужава мучење:

— Сама по себи тема је једноставна; једном је трговцу умрла мајка, и у то време он припрема свадбу кћери, Чехов би од тога написао шест страница. — Ја га прекидам у очајању:

— Ја сам мислио да напишем свега две. Мени је баш и сметало то случајно, нанесено... Опет видим да ме проучава са радозналошћу, зли истог тренутка тога нестаје и преда мном је — тај Горки с тим осмехом који нисам видео ни на коме, који не само као да озарава