Naša književnost

РНИЦНЦННинни

Горки међу нама | 211

— Сен Симон, Сен Симон је, на пример, веома интересантан, И ње-

гово доба... Промислите. Устаје и обишавши око стола зауставља се преда мном — висок, усправан:

— То вам дајем да бих одржавао везу са вама. Не бих хтео да је викако прекинем. Никако не бих хтео.

Схвата да сам издржао удар грома и кад бих и сувише скепти. чан казао бих — он види како ме скупо стаје моја издржљивост, К забављајући се увећавао је моје муке:

— Навратите до мене кад год хоћете. Продискутоваћемо, поразговараћемо се. Спреман сам да вам помогнем, Стојим вам увек на расположењу. Овде сам четвртком, дођите овамо, или мојој кући. Станујем на Кронверкском. Вечером сам код куће, — средом четвртком и недељом. Снажно, не пуштајући је, држи моју руку. Занесен сам чарима његовог лица. Осмех његов, који као да се обраћа себи самоме и због тога изгледа нешто лукав, у исто време подвлачи озбиљност позива.

... Марта месеца позвали су ме у Удружење пролетерских писаца. Требало је да буде тамо сусрет с Горким. У малој собици, на Италијанској улици, скупило се и ћутећи очекивало дванаест људи.

Горки се задржао код улаза посматрајући раскошни цртеж високих кинеских ваза, које су домаћини стана очевидно високо ценили. Њега

су сматрали за старог експерта од чије оцене зависи срећа целе куће.

— Ништа не вреде, немилосрдно је рекао.

Намрштен, изболованог лица, накашљујући се, свакоме је стегао руку и намрштено је посматрао лице које се измиче.

— А како ви овдег — промумлао ми је.

Сели смо за сто, Горки је почекао неће ли неко почети да говори, али су сви ћутали. Дан се клонио, спустило се сиво небо, као да је висило о прозорима, спремно да проспе мокар снег. Сенке су у соби падале као у време сумрака.

Горки је мислио да изазове дискусију, разговор, али је видео да очекују да он говори, нешто као предавање. Сви су га гледали нетремице, као неког чувеног лектора. Тада је почео да говори.

Глас му је био потпуно глув, речи је изговарао лагано, као да их је било тешко изговарати. Кад би изрекао кратку реченицу, пратио би је, да ли је она тачна, да ли се је допала, поновио би две три последње речи.

— Необично је важно сада схватити да пролетаријат има сву власт, да му се много дало и да се од њега много тражи. Необично много. Сада сте ви, пролетерски књижевници, дужни да одговарате не само пролетаријату, већ и целом народу. Одговорност је порасла. Појавили су се нови и тешки задаци. Тешки задаци, да...

Он се полако исправљао као у послу који се у почетку ради нерадо, затим повуче, занесе радника. А Горки је био зао на послу, у

.