Naša književnost

212 1 Наша књижевност

његовим рукама је све горело, Као да је помислио — хтели сте да чујете предавање» Па добро, причекајте, само слушајте!

—- Сада се морате обраћати не само својим једномишљеницима, и сељаци сад постављају своја права у револуцији. МИ право је: и сељак има ту свој удео у револуцији. М он мора да разуме ваш језик. Ако му будете певали песме које он не разуме, престаће просто да вас слуша. Неке ваше песме могу и да му се не допадну. Нарочито ако будете почели о својој личности да певате...

— Стварање нове културе — то је опште народно дело. Ту се мора човек одрећи уско-еснафског интереса. Култура је општа појава. Не може се претставити ствар тако: пролеткулт' ствара културу пролетаријата а сељаштво, шта оно — да ли ће се оно њој прикључити Или ће се задржати код своје раније» Шта ви мислите» Мислим да сељаштво не може створити нову културу једино својом снагом. Пролеткулт њему не може помоћи, пошто је сељак раније водио друкчији живот него пролетер. Сасвим друкчији.

Горки је жмиркао очима, продирући погледом кроз небеску завесу иза прозора и као да је угледао далеку, далеку слику, почео је да је преноси смелим бојама сликара у собу у Петрограду, којој је нелепо пролеће одузело боје.

Видели смо безбројна мала клинаста поља. Кретали су се волови браздећи земљу ралицама и плуговима. Групе гаврана тешко су прелетале с једне површине на другу, од орача. до орача. Негде код јаруге као прилепљено неко мало село. Кућерци покривени поцрнелом сламом пружају се у дугом реду. По изрованом блатњавом путу кљусе вуче дрљачу са зупцима окренутим горе. Потпуно усамљено, село као да је замрло, ни душе. Стари и мали — у пољу, од зоре до зоре. А почну ли мразеви, нападају ли снегови, народ је по собама, на пећима. И поново мртво, пусто село, напуштена бела поља...

— Други свет, — говорио је Горки, — друга душа. Промоли ч0век нос иза врата, погледа десно, лево, пође путем дуж слепих кућерака, изиђе у поље. Пут се слива с небом, нема на чему поглед да се задржи, ни краја ни конца. Сама та пространства као да испијају својом празнином све стварне утиске, осиромашују душу. Погледа, погледа човек, и — натраг, својој кући. Какве се све жеље појављују код њега притом> Какве мисли»... Други свет, другови.

У непокретности, с којом су слушали Горкога, видела се не само жудна пажња или невољно одобравање, већ и непрестана унутрашња борба слушалаца, неслагање с оним што се говори. Речи које су се допадале и бојазан пред њима смењивали су се на лицима, мешали се као да су људи видели нешто лепо, али што им прети.

' „Пролеткулт“, „Пролетерска култура“ — организација, кода је у почетку Октобарске револуције сједињавала писце, песнике и раднике на социјалној култури.