Naša književnost

214 - Наша књижевност

__- Заиста искључена — додаје он. Његове лице као да је ожарила нека топлина. Све дубље и дубље су боре на образима и скоро ве село он самог себе оповргава:

—_- Била би сасвим искључена, видите, кад не би био неко. Постоји један човек који све изванредно схвата и добро увиђа. Одлично.

Горки ћути, осмехујући се са задовољством и примећује да сам га ја разумео, затим проговара меким, дубоким гласом:

— Лењин.

Његова реч прелази у савршено нов ред мисли. Он као да се сам заноси музиком својих речи:

— Лењин је — изванредан човек. Велике памети, неизмерно велике.. Еластичан је. И тешко је и лако је говорити с њим. Дођеш к њему с одређеним мислима, он те саслуша и одмах окрене све супротно као што је само могуће. Изражава се свестрано... И одлазиш од њега с промењеним погледима, али изгледа — још више учвршћен у својим погледима него што си дошао. Ето такав он има нарочити агитаторски начин. Сасвим нарочит...

— Лењин је — практичан ум, необично брзо све схвата... ево, ње гов последњи говор о управљању једне личности. Ја сам разговарао с њим о томе прошле године. Тада то још није изгледало као непоходно. Сада, сада јесте. Уверен сам да је Лењин припремио многе за такво гледање пре него што је почео да говори...

— Колутови дима брзо га захватају. Он пали нову цигарету, после тек испушене, Снажне његове руке лепог су облика, дуги прсти правилно се сужавају према ноктима, цигарета и муштикла необично се слажу са тим прстима. Сви покрети, чак и они најситнији, до отресања пепела, неужурбани су, чак продужени, правилни, без ичег сувишног, из свакога се види да долазе од човека који не зна за бесциљне по-

решен Опет је за столом окружен облацима дима. Примиче се стварима, као да им испитује наличје — плавој оловци, пепељари, наочарим“,

ишпартаној хартији — и прича:

__ Све чешће имам посла с нашим научницима. Дивни људи! У рукавицама домаће израде, ногу увијених у ћебе, седе, разумете ли, у својим кабинетима, пишу. Као да ће сваког момента да се појави контрола да провери — јесу ли на послу или не... По Уралу, кроз непроходна брда, лутају — састављају фантастичне колекције драгоценог камења за Академију наука. Месецима не виде комад хлеба. Пита се човек —- како су живи. Живе од лова као номади, да. А то није, Калифорнија, није златна грозница. Нису среброљупци, не склањају свој новац у сандук. Треба бити горд због таквих људи... Треба спасавати руску науку. Треба животних намирница, чак и под најскупљу цену, треба намирница... Раније, знате, никад се тако шта није са мном дешавало. Болест срца, а ноге отичу. Недостатак фосфора, нема шећера.. . Он се нагло зауставља (поново сад о себи!) и објашњава педагошки :